Пише: Марија Ђорђевић
Чувени сликар и професор минхенске академије за сликарство Франц фон Штук направио је три изузетка од својих правила када је 1926. примао у класу Милену Павловић Барили: била је девојка, била је премлада и била је прекобројна. Живот ове уметнице невероватног дара и сензибилитета, иако прекинут прераном смрћу (1909 – 1945), био је врло буран и садржајан. Милена Павловић Барили рођена је у Пожаревцу у кући своје мајке Данице Павловић Барили, која је била праунука Саве Карађорђевић удате Ристић, најстарије ћерке Ђорђа Карађорђевића. Бруна Барилија Даница је упознала на Конзерваторијуму у Минхену где је студирала музику и клавир. Бруно Барили је био композитор, музички критичар, песник, али и ратни дописник из Србије током Првог балканског и Првог светског рата. Родитељи су најпре живели у Парми, одакле потиче Бруно Барили, али се Даница брзо враћа у Србију. Живели су раздвојено окончавши и званично брак 1923. године. Раздвојеност и потребу да виђа оца Милена је исказала кроз најраније, дечје цртеже.
„Чињеница да су ми родитељи били растављени и да их никада нисам могла да саставим било је нешто што ме мучило цео живот. Сећам се још у детињству, у мојим цртежима између шесте и девете године чезнула сам за оцем […] Пошла сам у свет да се сретнем са далеким оцем и светским сликарством. Пошла сам од тога да саставим растављене родитеље. Оца и завичај, мој Пожаревац са далеким светом и себе са самом собом. Срела сам се и са првим осећањем сете и усамљености. Мали брод који сам нацртала у шестој години да би ме одвео далеком оцу, сада ме кроз бесанице враћа мајци и далеком завичају за којим жудим…“ Ово су речи Милене Павловић Барили забележене у филму представљеном између бројних дела ове уметнице на изложби „Дуалност Милене Павловић Барили“ у Музеју савремене уметности у Београду.
Милена Павловић Барили – Одбачена у домовини, вољена у свету
Биографи истичу да је Милена наследила многе очеве особине, те да је ликом била ћерка Даничина, а духом Брунова.
Од најмањих ногу, Милена Павловић Барили школовала се у иностранству. У Линцу је похађала Мајерову школу када је први пут примећен њен таленат. Упоредо са нижом гимназијом похађа и Уметничку школу у Београду, где је примљена са 12 година! Њене ране цртеже хвали и Иван Мештровић. Милена је била „лингвистички номад“. Говорила је течно шест језика. Са мајком је водила преписку на српском, са оцем је користила италијански.
Након завршетка школовања и студијских путовања Милена стиже у Париз 1931. Атмосфера тадашњег центра уметности, сусрети са надреалистима попут Бретона и Коктоа, утичу на формирање њеног уметничког израза. Већ 1932. има прву самосталну изложбу у галерији Јеуене Еуропе (Млада Европа). Током ове изложбе уметница упознаје кубанског пијанисту Родрига Гонзалеса који је купио њен аутопортрет. Између њих се развија и бурна љубавна веза која је дубоко утицала на стваралаштво сликарке. Растали су се у Њујорку 1939. године.
Миодраг Б. Протић је први домаћи теоретичар уметности који се бавио стваралаштвом Милене Павловић Барили. Он истиче да њено сликарство, иако показује додирне тачке са надреализмом као што наводе инострани критичари, не презентује све кључне критеријуме овог уметничког правца. Миленино сликарство садржи ликовне и иконографске елементе који је повезују са уметницима попут Ђорђа де Кирика и Салвадора Далија. Протић пише да се Милена окретала ирационалном, сновима и поетском изражавању подсвесног.
Године 1939. Милена напушта Француску и одлази у Њујорк. Већ следеће године приређује самосталну изложбу у њујоршкој ЈJulien Levy Gallery и наилази на добар пријем. Убрзо добија ангажман у Vogueу где њене илустрације постижу запажен успех. Сарађује са познатим модним журналима као што су Harper’s Bazaar, Town and Country, ради насловне стране, дизајн одеће и обуће, рекламе за модну индустрију, за козметичке куће као што су Mary Dunhill или Ревлон…
Не мање битан део Милениног стваралаштва чини поезија. Најрадије је песме писала на шпанском. Оне немају наслове, уместо наслова Милена им је додељивала римске бројеве. Њена поезија се не може сврстати у жанровске оквире, ова уметница се поезијом борила против друштвених закона и норми.
II
Хтела бих да те волим
Више него што могу.
Да тако обиђем свет –
Ван времена и простора –
Да се урежем у твој одраз.
У немиру постојања
хтела бих у потпуности
да своју свест преточим
У твој спокој,
ослобађајући се сваке сузе
коју још треба да исплачем
на застрашујућој граници
нестварног односа
Ткаља над безданом: Нацрт за космологију женског искуства у поетици Милице Краљ
Године 1943, Милена упознаје Роберта Томаса Астора Госелина, дванаест година млађег официра авијације, али на брачном путовању наредне године она пада са коња, повређује кичму и остаје у гипсаном кориту неколико месеци. (Детаљ судбине који нас у тренутку подсећа на судбину славне мексичке сликарке Фриде Кало.) После опоравка, следе нови ангажмани као што су сарадња са композитором Ђанкарлом Менотијем, за чији је балет „Себастијан” радила костиме (1944), али и израда костима за балет „Сан летње ноћи“.
Милена Павловић Барили умрла је 6. марта 1945. године у свом стану у Њујорку. За њом је остала порука собарици да је пробуди у 10 сати ујутру. У лекарском налазу је написано да је вишемесечни живот у гипсаном кориту ослабио њено срце, тако да би остала инвалид и да је преболела удар.
Миленина мајка Даница бринула је о кћеркиној заоставштини и граду Пожаревцу завештала Фондацију Миленин дом 1961. године. Галерија је за јавност свечано отворена 24. јуна 1962. године, под кровом преуређене породичне куће Павловића. Том приликом Даница Павловић је открила меморијалну плочу са урезаном посветом: „Миленин дом – њеном таленту, вредноћи и младости – мама“.
Извор: П- Портал
