Пише: Марко Ловрић
Русија, Украјина, Француска – то су три земље које односе медаље у надметању за највећу земљу Европе. Другим речима, и уз једно „пардон“ због очигледности, велики је посао обићи Француску чак и ако је човек моторизовани и безбрижни туриста. Шта је онда потребно да би човек обишао Француску бициклом и да у таквом подухвату буде бржи од свих осталих? То тренутно најбоље зна словеначки бициклиста Тадеј Погачар, који је у недељу, 26. јула, пети пут постао победник Тур де Франс, најпрестижније бициклистичке трке на планети.
Чекајући рекорд
Тур де Франс траје 113 година и само су четворица возача уз Погачара петоструки победници – Французи Жак Анкетил и Бернар Ино, Белгијанац Еди Меркс и Шпанац Мигел Индураин. Нико, међутим, није био млађи од Словенца када се уписао у легенде. Погачар још није напунио 28 и бициклистички свет сада чека да момак из Горењске освоји „свети грал“ шесте титуле. Није реч само о његовој младости, већ и о доминацији.
Многи победници Тура су изузетни на успонима или у ’трци са сатом’. Погачар може и да убрза, да спринта, да изнова и изнова напада. Разноврсност му даје тактичку слободу
Ендру Роуланд и Ешли Хопкинс
У тих пет тријумфа, записао је британски Гардијан, Погачар је прешао скоро 17.000 километара, а 9.500 је провео у жутом дресу, то јест у вођству. Медији широм света ових дана листају и друге импресивне бројке, укључујући ту и изузетну способност Погачаровог тела да користи кисеоник, али могли бисмо једном и да прескочимо то свођење спорта на статистику и биологију. Чак и када бисмо све могли да изразимо цифрама, у спорту би само једно питање било важно – умеш ли или не умеш? А Погачар уме све.
„Многи победници Тура су изузетни на успонима или у ’трци са сатом’. Погачар нема само те способности, већ може и да убрза, да спринта, да изнова и изнова напада – што су врлине које се чешће повезују са највећим возачима једнодневних трка. Разноврсност му даје тактичку слободу. Не мора да чека идеалан сценарио“, закључили су Ендру Роуланд и Ешли Хопкинс, професори аустралијског Универзитета Флиндерс, након све биологије у тексту који су написали за међународни портал Конверзејшн.
Погачар је врлине доказао победивши и на Ђиро д’ Италија и на тринаест једнодневних „класика“, попут трке Милан – Сан Ремо, и зато се неизбежно већ расправља о томе да ли је најбољи свих времена. Еди Меркс има више највећих трофеја, а Погачару приде од тих највећих још фали Вуелта а Еспања, па се углавном сматра да му до статуса најбољег треба још километраже. Међутим, такве дебате су ем досадне, у шта је човек могао да се увери и током недавног Светског првенства у фудбалу, ем бесмислене јер је Меркс возио пре више од пола века, када су наука и технологија које окружују бициклизам биле битно другачије.
Највеће достигнуће
У Погачаровим тријумфима има нечег много важнијег. Уз све похвале којима га славни бициклисти обасипају, нашла се и једна заједљива примедба. „(Погачар) зна који је рекорд прави“, записао је на друштвеним мрежама Ленс Армстронг. Амерички бициклиста је на прелазу векова седам пута освојио Тур де Франс, и то узастопно, али су му све титуле одузете због допинга. Армстронг свеједно себе сматра шампионом, а захваљујући и њему и многим другима, бициклизам је дуго био најгори изопштеник међу спортовима.
Због таквих превараната, Погачара и његовог великог ривала Јонаса Вингегора су током Тур де Франс усред ноћи избацили из кревета и послали их на допинг контролу. Сасвим је могуће да је Вингегор баш због неиспаваности следећег дана пао и сломио кључну кост. Треба жалити Данца, наравно, али пола милиона људи који су 26. јула чекали завршницу трке на улицама Париза доказ су да је бициклизам вратио углед.
Извор: Радар
