Пише: Мића Вујичић
Нестанак Јозефа Менгелеа – каже нам Оливије Гез чим смо се нашли у Француском институту, у друштву Соње Филиповић, уреднице програма – завршни је део трилогије посвећене Европи и Немачкој по завршетку Другог светског рата.
„Прва књига говорила је о историји Јевреја у Немачкој од 1945. Наметнуло ми се питање због чега су Јевреји, жртве, одлучили или да остану, или да се врате у земљу својих крвника, дакле, у Немачку.“ Уводни том тематизовао је сећања, Трећи рајх, Холокауст. Сторија о Немачкој из перспективе жртве.
Занимало нас је откуд монструм Менгеле, или Хелмут Грегор, у роману награђеном престижним признањем Ренодо 2017, код нас објављеном пре осам лета, у Чаробној књизи, у преводу Мелите Лого Милутиновић.
„Желео сам да напишем исту ту причу али из угла великог ратног злочинца. Искрено, нисам знао ког…“ Десило да је радио на сценарију за филм Фриц Бауер, немачки херој, о познатом тужиоцу.
„Да бих склопио сценарио на основу докумената, много сам читао о нацистичком миљеу у Аргентини и наишао на Јозефа Менгелеа. Увидео сам да је он тај злочинац и да ћу све исприповедати из другог угла. С тим да ме није покренуло само то… Најпре сам хтео истиниту причу о Јужној Америци и демистификацију личности Анђела Смрти. Сазнање да ли је овако или онако био кажњен, мада се зна да никада није ухапшен и да му никад није било суђено. Ето откуд фикције о другом животу Менгелеа.“
Почиње доласком крвника у Буенос Ајрес, на аргентинску царину, после три недеље пловидбе. Службеник проверава пртљаг, „брижљиво сложену одећу, портрет нежне плаве жене и неколико плоча с операма, онда се мршти откривајући шта је у мањем коферу: шприцеви за поткожне ињекције, свеске с белешкама и анатомским приказима, узорци крви, плочице са узорцима ћелија – необично за једног механичара.“
Зна ли да овај са собом носи крематоријуме, бараке; да долази из „града са опорим воњем спаљеног меса и косе, опасаног осматрачницама и бодљикавом жицом… лево тренутна смрт, гасне коморе, десно полагана смрт, принудни рад или његова лабораторија“. Монструм „заљубљен у посао“, у најјезивија медицинска логорска испитивања. „Он им убризгава ињекције хлороформа у срце. Извађени органи, с печатом ’ратни материјал хитно’, шаљу се у берлински Институт Кајзер Вилхелм.“
Две стотине страна, или осамдесетак поглавља фикције, писац затвара – библиографијом. Како зна да је дошао крај проучавању обимне грађе?
„Осећај је физички. Глумац се припрема за филм и у одређеном часу осети да је спреман за снимање. Утеловио је ту особу! Нема научног објашњења. Чист осећај. Ово мора да изађе из мене, мора да се стави на папир.“
Уколико реши да за темељ узме историју, аутор у роману треба да остави себе или барем нешто своје, иначе ништа. Подвукли смо дескрипцију хлебног дрвећа преплетеног корења што личи на чудовишне шапе диносауруса.
„Био сам“, додаје. „Видео сам шаке диносауруса.“
Прозу отвара цитат Чеслава Милоша: Ти који си толико зла учинио обичном човеку / И грохотом се смејао гледајући патњу / Не веруј да си на сигурном/ Јер песник памти.
Поезији даје предност над историјом…
„Пазите, две јако различите ствари! Литература, попут кинематографије, додирне наше емоције, али емоција не служи ничему ако није заснована на историјским чињеницама. Рад историчара је веома битан да би други користили њихова достугнућа. Упркос разликама, надопуњују се. Не може да се тврди да је једна значајнија од друге.“
Ауторитарни режими знају да манипулишу интересима, амбицијама, новцем, титулама, симболима. Негде у тој бројној банди, међу деведесет шест посто људи – ту негде лежи цинизам. Свугде је, непрестано
Менгеле је у том паклу „доброг расположења, весело лице прикрива окрутност“. Наратор саопштава: „Изненађујућа је то количина цинизма, чак и за логор.“
Наш саговорник, француски романописац, есејиста и новинар, који је студирао на Сциенцес-По у Стразбуру, Лондонској школи економије и Европском колеџу, па радио као слободни новинар за Њујорк тајмс, Монд, Фигаро, Франкфуртер алгемајне цајтунг, био репортер у одељењу за међународну економију листа Трибјун, доносио репортаже о средњој Европи, Латинској Америци, Блиском истоку, Европској унији и „геополитици нафте“ – узвраћа чуђењем.
„Ја сам написао ту реченицу?!“
Цинизам уме да буде страшан.
„У суштини, током ратова и нестабилних периода, постоји рецимо два процента оних правих гадова, бездушника. И два процента истинских хероја. Између је огроман проценат са различитом дозом цинизма. Ауторитарни режими тако функционишу! Знају да манипулишу интересима, амбицијама, новцем, титулама, симболима. Негде у тој бројној банди, међу деведесет шест посто људи – ту негде лежи цинизам. Свугде је, непрестано.“
Пратећи Менгелеово скривање, описује до детаља Перонову Аргентину и прерушене, упослене злочинце, укључујући Павелића. „Крајем четрдесетих“, читамо на 34. страници, „Буенос Ајрес постаје престоница шкарта из пораженог црног поретка“. Нацисти рачунају на Хладни, на могући трећи светски рат, да ће се извући.
И данас се непрекидно потеже за тим појмовима.
„Хладни рат је индиректан конфликт, релативно рационално организован, са читавим кодом процедура. Замислите да играте шах нуклеарним наоружањем. Тренутно не можемо да говоримо о шаховском мечу, пре ће бити да је игра по имену го. Пиони могу да иду у свим правцима.“
Мишљења је да живимо у апсолутном хаосу: „Имам утисак да у сваком моменту све може да се догоди. У Хладном рату имате две стране, а Титова Југославија у средини.“
Смешка се. Управо завршава рукопис, изучавао је Броза, један од јунака биће титоиста.
„Хладни рат подразумева одређену структуру. Наша недоумица јесте где је газда. Америка више није господар, Русија се понаша ирационално, не знам шта ће бити са Кином. Ратови на Средњем истоку, па Пакистан, Индија… Тотални бордел у предапокалиптичној клими, уз присуство вештачке интелигенције. Огромна међународна нервоза. Стално изгледа да треба да се пожури јер ће за дан, месец или годину све да се промени. Не сметните с ума да су на челу моћних земаља – старци. Остало им је мало времена да утичу на ток историје.“
И сви помињу фашизам.
Напомиње да је фашизам покрет у Италији између два светска рата и да се та реч не може употребљавати како коме падне на памет. „Треба користити друге речи: ауторитарно, тоталитарно, насилно… Но, карактеристика нашег доба јесте да и саме речи губе сопствени смисао.“
Причали смо неколико сати пред почетак Светског првенства у фудбалу и београдске премијере филма снимљеног по роману Нестанак Јозефа Менгелеа. Главну улогу тумачи глумац Аугуст Дил, а редитељ остварења је Кирил Серебреников.
Четрдесет пет минута пре представљања Гезове књиге о Бразилу и дриблингу под насловом Похвала измицању, објављене на Факултету за медије и комуникације, у преводу Стефана Пипера.
„Дриблинг је вага крви“, одмах смо навели дефиницију Божа Копривице.
Започињући есејистички бисер Гаринчином сахраном, не скривајући да бразилске дриблере, те „еластичне људе“, воли јер се удварају лопти као да играју са најлепшом женом на свету – Оливије Гез се и међу овим корицама, другачијим приступом, ухватио укоштац са расним и класним поделама, надовезујући на библиографију и дискографију.
Игра је постала популарна у тој земљи почетком двадесетог века. „Њена правила су једноставна: лопта, наранџа или платно напуњено чарапама… сви почињу да играју фудбал, забавно је и узбудљиво, црнци и мулати такође, али са своје стране. Нису смели ни да додирну косу белца.“
Не би ли избегли расистичке увреде, „први играчи мулати се прерушавају. Карлос Алберто из Флуминенсеа пре сусрета прекрива лице пудером од пиринча.“
„Дриблинг је обмана и техника преживљавања првих обојених играча, која им је омогућавала да избегну сваки контакт са белим члановина одбране. Црног играча који таласа, који се њише, неће претући на терену нити након утакмице: нико га неће ухватити, он дрибла да би спасао своју кожу.“
Гез потврђује да ово није фикција: „Бразил је последња земља која је укинула ропство. Питање расе је фундаментално у бразилској култури.“ А фудбал је тамо рођен, док нестаје робовласничко друштво, „првобитни грех“. Ослобађање утиче на фудбал. Иако увек треба пазити. „Америка… Ропство је укинуто, али се на известан начин проблем психолошки преноси генерацијама.“
Читаоци су опчињени формом Похвале измицању.
Успео је да пронађе структуру у ритму дела: „Да поново нађем фантазам бразилског фудбала. Постојала је идеја о техници, задовољству, спектаклу, понору, јер су дриблери особене личности. Морало је све да стане у књигу.“
Пет недеља провео је у Рију. „Доживео сам оно што причам. Хтео сам да наведем шта је мени фудбал донео: приступ култури, музици, задовољствима, људима. Желео сам да пренесем то у књижицу и никада пишући нисам осетио толико задовољство. Приметна је извесна радост у тој прози.
Духовит је! „Пеле, или вечна младост, делује беспрекорно на сликама… једини играч који је прешао из црно-беле педесетих у колор седамдесетих, са транзистора на сателит.“
Са њима, на првенство 1958, у Шведску, одлазе и нутрициониста, зубар, психолог. Психолог на тестовима тобоже открива Пелеову детињастост.
„Важно је бити детињаст. Сачувати љубопитљивост, знатижељност, енергију детета“, завршавамо интервју.
Оцене са поменутих тестова наводно показују да је Гаринча приглуп и безопаснији од јагњета. Ипак, због највећег Гаринче двадесет осам собарица у хотелу биће замењено мушкарцима, док ће нудистима бити речено да се обуку или да се шврћкају негде другде.
Шта је са данашњим фудбалом? Сувише је геометријски оријентисан? – наводимо синтагму из Похвале.
„Мање га пратим него пре… Не знам да ли је превише геометријски, али можда јесте постао права индустрија и зато ме не занима. Премда има изузетних играча. Одувек сам волео спонтаност. Организован је слично америчком спорту. Погледајте улазнице, ништа друго. Доста се изгубило на шарму.“
Наравно, гледаће шампионат.
Кирил Серебреников: Душа је ломљива
Шта је данас најважније у вашем раду? О чему ваша дела морају да говоре? О ратовима, друштвеној неправди, положају мањина? – питали смо 2023. редитеља Кирила Серебреникова. „О слабости једне особе. Сваке особе на овом свету.“, одговорио је руски редитељ из свог егзила у Берлину. „Сви људи који су на власти, не само у Русији већ свуда, одговорни су за ово што се догађа око нас. Они предводе наш свет ка следећем трагичном светском рату. И то је много опасно. Задатак свих нас уметника јесте да проговоримо колико је свака душа на овом свету слаба, ломљива. Свако тело се лако сломи. Свако биће је ломљиво. Природа око нас је слаба. И све се то може уништити једним притиском на једно дугме. Па замислите, један човек је започео рат против Украјине. Само један човек. То значи да неко у неком бункеру може да притисне дугме и да уништи све што постоји, све које знамо. И зато морамо изнова и изнова да причамо колико је живот крхак, а опет непроцењив.
Извор: Радар
