Пише: Емил Сиоран
„Час затварања одзвонио је у вртовима Запада“ (Сирил Коноли)
1.
Према једној древној легенди гностичке инспирације, на небу се одвија битка између анђела, у којој присталице Михајла побеђују присталице Змаја. Преостали анђели, који су се, због неодлучности, задовољили поматрањем, беху протерани овамо доле да би ту извршили избор за који нису могли да се одлуче тамо горе, избор који беше утолико мучнији што они нису понели са собом никакво сећање на ту битку, а још мање на свој двосмислени став. На тај начин је заошијавање историје последица једне кобне колебљивости, а човек је проистекао из једног изворног оклевања, из неспособности да се, пре свог изгнанства, сврста. Бачен на земљу да би научио да се опредељује, биће осуђен на деловање, на пустоловину, а за то ће бити оспособљен само у мери у којој угуши у себи посматрача. Једино небо дозвољава до извесне тачке неутралност, док се историја, сасвим насупрот томе, појављује као казна за оне који, пре свог отеловљења, не нађоше никаквог разлога да се придруже једном лагеру пре него неком другом. Сада разумемо због чега се људска бића толико упињу да пригрле неку страну, да се прилепе уз њу, да се окупе око једне истине. Око какве врсте истине?
У касном будизму, нарочито у школи Мађамике, нагласак је стављен на радикалну супротстављеност између праве истине или парамарта, коју поседују ослобођени, и било које друге истине или самврити „затамљене истине“, или тачније, „погрешне истине“, која је привилегија или проклетство не-ослобођених.
Права истина, која преузима све ризике, укључујући и негацију сваке истине па и саме идеје истине, јесте повластица оног ко не делује, ко себе одлучно ставља изван сфере деловања и за кога је једино важно разумевање несуштаствености (без значаја да ли је изненадно или методично), разумевање које није праћено никаквим осећањем прикраћености, баш напротив, јер отвореност према не-стварности подразумева једно тајанствено обогаћење. Историја ће за њега бити ружан сан са којим ће се помирити, будући да ионако није у стању да ствара ноћне море какве би желео.
Да бисмо схватили суштину историјског процеса, или тачније, његов недостатак суштине, треба да нам постане очигледно да све истине које он преноси јесу погрешне истине, а оне су такве зато што приписују сопствену природу нечему што је нема, супстанцу нечем што је не може имати. Теорија двоструке истине омогућава нам да распознамо које место у лествици нестварног заузима историја, тај рај месечара, то безумље у покрету. Право говорећи, није да јој потпуно недостаје суштина, јер је она суштина обмањивања, кључ за све што заслепљује, за све што нам помаже да живимо у времену.
Вук Вуковић: Све након Адама је промашај: Сиоран – мислилац горчине и екстазе
2.
Сарвакармапалаћага. . . Има томе већ много година како сам, исписавши крупним словима на листу хартије ову урокљиву реч, тај лист обесио на зид моје собе тако да могу да га посматрам током читавог дана. Остао је тамо месецима, а затим сам га скинуо спазивши да се све више и више везујем за магију те речи, а све мање и мање за њен садржај. Ипак, оно што она значи: одрицање од плодова деловања, од толике је важности да онај ко у њу продре одиста више нема шта да чини, јер је стигао до самог краја вредности, до праве истине која поништава све остале, проказане као испразне, која је и сама испразна – али испразна, а да је тога свесна. Замислите још само мали додатак свести, још само један корак ка буђењу, и онај ко га изврши биће још само сабласт.
Када додирнемо ту граничну истину, постајемо ништавна фигура у историји, а та истина се меша са скупом погрешних истина, динамичних истина чији је принцип, као и мора, илузија. Они који су пробуђени, лишени заблуда, обавезно немоћни, не могу бити центар збивања, зато јер су они наслутили њихову узалудност. Интерференција двеју истина плодна је као упозорење, али је погубна за деловање. Она означава почетак распада, како за појединца, тако и за неку цивилизацију или расу.
Пре буђења, прошли смо кроз период еуфорије, неодговорности, пијанства. Али, после губитка илузија, стиже презасићеност. Пробуђени је лишен свега, он је живи пример бившег фанатика који више не може да носи бреме шарених лажа, биле оне примамљиве или гротескне. Он је толико далеко од њих да више не схвата каквом заблуделошћу је могао бити њима заражен. Захваљујући њима он се истицао и потврђивао. Сада му и његова прошлост и његова будућност изгледају једва замисливе. Он је страћио своју супстанцу слично као они народи који, изручени демону покретљивости, муњевито еволуирају и под присилом да ликвидирају идоле, завршавају без и једног у резерви. Шарон је забележио да је за десет година боравка у Фиренци доживео више узаврелости и више невоља него што би их доживео за петсто година у Гризону, па је отуд закључио да нека заједница може да опстане само ако прибегава духовној успаваности.
Архаична друштва трајала су тако дуго зато што нису познавала склоност ка иновацијама и метанисању пред вазда новим идолима. Ако мењамо идоле кроз сваку генерацију, не можемо рачунати на дуговечност. Античка Грчка и модерна Европа су типови цивилизација погођених прераном смрћу, као последицом халапљивости за променом и прекомерне потрошње богова и њихових сурогата. Некадашња Кина и Египат хиљадама година су се башкарили у величанственој склерози. Исто тако и афричка друштва, пре сусрета са Европом. Сада су и она угрожена, јер су усвојила другачији ритам. Изгубивши монопол на стагнацију, све више улећу у активност и крећу се ка истом стропоштавању као и њихови узори, као и ове грозничаве цивилизације, неспособне да се протегну на преко десетак столећа. У будућности, народи који се успну до хегемоније, још мање ће у њој уживати: захукталу историју неумољиво смењује историја у опадању. Како да не жалимо за фараонима и њиховим кинеским колегама!
Установе, друштва, цивилизације, разликују се по трајању и значењу, али су све подвргнуте једном закону према којем њихов неукротив нагон, који је био фактор њиховог успона, после извесног времена олабављује и долази памети, према којем декаденција одговара сламању тог генератора снаге какав је делиријум. После периода експанзије, у ствари лудовања, периоди заласка изгледају разумно и они то и јесу, чак и сувише – што их чини готово подједнако кобним као што су и они остали.
Неки народ који је одиграо своје, који је спискао своје таленте и до краја исцрпео изворе свог генија, окајава тај успех не доносећи више ништа ново после тога. Он је извршио свој задатак, тежи само да вегетира, али на жалост, нема за то простора. Кад су Римљани – или оно што је од њих остало – хтели да мало отпочину, Варвари покуљаше у масама. У описима тих инвазија, може се прочитати да су Германи који су служили у царској армији или администрацији све до средине V столећа узимали латинска имена. Од тог тренутка, германско име је обавезно. Изнурени патрицији, на свим секторима у повлачењу, нису више уливали ни бојазан ни поштовање. За чије бабе здравље онда себи надевати имена као што су њихова? „Фатална спаваћивост владаше посвуда“, запазио је Салвијан, најгорчи посматрач распадања антике у њеној последњој етапи.
3.
Једне вечери у метроу пажљиво сам посматрао око себе: сви бејасмо дошли са разних других страна. . . Па ипак, међу нама беху и два-три лика одавде, збуњене приказе које изгледаху као да траже опроштај што су присутне. Исти призор и у Лондону.
Данашње миграције не врше се масовним размештањем, већ појединачним продирањем: имигранти се мало по мало протурају међу „домороце“, који су исувише бескрвни и истанчани да би се још увек понижавали идејом неке „територије“. После хиљада година будности, капије су широм отворене. . . Кад се помисли на дуговечна ривалства између Француза и Енглеза, а затим између Француза и Немаца, рекло би се да су сви они, међусобно се исцрпљујући, имали једино задатак да пожуре час заједничког стечаја, како би остали узорци људског рода могли да се издигну. Исто тако као некадашња, тако ће и нова Völkerwanderung (1) изазвати етничку збрку чије се фазе не могу јасно предвидети. С толиким различитим њушкама, непојмљива је идеја човечанства које би било хомогено. Сама могућност једног таквог разнородног мноштва указује да у простору који оно заузима, код староседелаца не постоји више жеља да одбране ни сенку сопственог идентитета. У Риму у III столећу нове ере, од милион становника, свега шездесет хиљада беху латинског корена. Чим је неки народ успешно спровео историјску идеју чије позвање је требало да оваплоти, он више нема никаквог мотива да очува своју различитост, да негује своју посебност, да одбрани своју особеност у хаотичној збрци ликова. Након што су управљали двема хемисферама, Западњаци су на путу да постану њихово ругло: истанчана страшила, свршеци расе у буквалном смислу речи, доведени до положаја парија, онемоћалих и туњавих робова, што би могли да избегну можда још једино Руси, ти последњи Белци, с обзиром да они још увек поседују понос, тај мотор, тачније, тај узрок историје. Уколико га неки народ више не поседује, уколико престане да мисли да је у праву или да има свеопшту подршку, он сам себе искључује из бивања. Он је схватио – на своју срећу или несрећу, већ према сопственом виђењу. То баца у очајање амбициозне, али за узврат опчињава малчице изопачене медитативце. Једино интересовање заслужују народи који су одмакли у опасном правцу, поготово ако одржавају мутне односе са Временом и врзмају се око Клио из потребе за самокажњавањем и самобичевањем. Уосталом, управо та потреба подстрекава на подухвате, како велике тако и безначајне. Свако од нас ради против властитих интереса: тога нисмо свесни док радимо, али нека се испита било која епоха и видеће се да се батргамо и жртвујемо готово увек за неког могућег или декларисаног непријатеља: људи француске револуције за Бонапарту; Бонапарта за Бурбонце, Бурбонци за Орлеанце . . . Зар историја побуђује само церекање, зар она има циљ? Има, и то не један, има их много, али постиже их наопако. Ова појава је универзално проверљива. Остварује се супротност од онога што смо јурили, напредује се у сусрет дивној лагарији коју смо себи предложили; одатле интересовање за биографије, тај најмање досадан од свих сумњивих жанрова. Воља никада никоме није послужила: све оно најпроблематичније што смо створили управо је оно чему смо највише тежили, оно због чега смо себи наметнули највише ускраћивања. То подједнако важи за неког писца колико и за неког освајача или уопште за било кога. Било чији крај заслужује подједнако размишљања као и крај неког царства или самог човека, који се поуздао у то што је постигао усправан положај па се устрашио да ће га изгубити, да ће се вратити свом првобитном изгледу, све у свему, да ће своју каријеру завршити онако како ју је и започео: згрбљен и длакав. Сваком створу прети опасност да ће назадовати ка својој полазној тачки (као илустрација бескорисности његовог пута и уопште сваког пута), а онај ко успе да се од тога извуче одаје утисак као да је забашурио свој задатак, да је одбио да игра игру, смисливши за себе један преко сваке мере парадоксалан начин пропадања.
4.
Улога периода заласка је да разголите сваку цивилизацију, да јој скину образину, да је отребе њених опсена и надмености везане за њена достигнућа. Тако ће она бити принуђена да распозна шта је у њој било вредно, а шта вреди и даље, као и шта је било лажно у њеним напорима и грчењима. У мери у којој се ослободи фикција које су јој обезбеђивале репутацију, она ће направити значајан корак ка сазнању. . ., ка губљењу илузија, ка општем буђењу, ка фаталном напредовању које ће је избацити изван историје или ће се бар пробудити да би једноставно престала да учествује и одликује се у њој. Свеопште буђење које је плод луцидности – а она сама плод ерозије нагона – знак је осамостаљења у оквиру поретка духа, а капитулације у оквиру поретка деловања, прецизније, у оквиру историје, која се своди на утврђивање банкротства: чим управимо на њу своје погледе, нађемо се у положају смлављеног посматрача. Махинална узајамност коју успостављамо између историје и смисла, јесте савршени тип погрешне истине. Ако хоћете, историја садржи смисао, али тај смисао је доводи у питање, негира је у сваком тренутку и чини тако запапреном и опаком, тако кукавном и величајном, укратко, неодољиво обесхрабрујућом. Ко би је уопште узимао озбиљно кад она не би представљала сам пут ка деградацији? Већ и сама чињеница да се њоме замајавамо толико дуго колико она постоји, већ и сама свест коју о њој имамо, по Ервину Рајснеру, већ је симптом краја времена (Geschichtsbewuβtsein ist Symptom der Endzeit). Доиста, не можемо бити опседнути историјом, а да не упаднемо у опседнутост њеним закључењем. Теолог размишља о збивањима са становишта Последњег суда; тескобник (или пророк) са становишта једног мање велелепног, али такође врло значајног, декора. И један и други очекују катастрофу аналогну оној коју су Индијанци из племена Делавер пројектовали у прошлост, а за време које су, по њиховом предању, не само људи већ и звери зазивали страх и трепет. А шта је са периодима спокоја?, приговориће нам се. Они неоспорно постоје, у мери у којој спокој није ништа друго до бљештави кошмар, успела калварија.
5.
Не можемо се сложити са извеснима према којима би трагичност била судбина појединаца, а не и историје. Таман посла да би јој измакла, она јој је подвргнута и њоме означена још и више него сам трагични јунак, а начин на који се трагичност одиграва налази се управо у средишту радозналости коју побуђује историја. Њоме се узбуђујемо само зато што нагонски знамо каква је све изненађења вребају и какве задивљујуће заокрете она нуди разумевању. . . Ипак, неком обавештеном човеку она не помаже много код решавања нерешивог, изворног безизлаза. Трагедија, пак, не решава ништа, јер она и нема шта да решава. Будућност покушавамо да укебамо увек помоћу поремећености. Штета што је живети могуће само ако су догађаји, глобално узето, суспендовани! Сваки пут кад се они мало јаче огласе, обузме нас напад детерминизма, фаталистичке помахниталости. Слободним просуђивањима објашњава се једино површина историје, привиди које она покрива, њене спољашње мене, али не и дубине, њен стварни ток, који упркос свему чува скрајнути, што ће рећи, тајанствени карактер. Остајемо запањени што Ханибал, после Кане, није нахрупио на Рим. Да је то учинио данас бисмо се хвалили како потичемо од Картагињана. Тврдити да хировитост, случајност, дакле појединац не играју никакву улогу, представља будалаштину. Па ипак, сваки пут кад замишљамо бивствовање у целини, пресуда из Махабхарате обавезно нам пада на памет: „чвор судбине не може бити развезан; ништа у овом свету није резултат нашег деловања“.
6.
Као жртве двоструке уклетости, цимани између двеју истина, осуђени да, изабравши једну, одмах зажалимо за другом, ми смо исувише проницљиви да бисмо се правили важни, истовремено ослобођени и илузија и одсуства илузија, по чему смо слични Рансеу (2), том заробљенику сопствене прошлости, који је свој живот испосника посветио полемисању са онима које је напустио, са писцима пашквила који су доводили у сумњу искреност његовог преобраћења и утемељеност његовог подухвата, показавши тиме да је лакше склонити се међу Траписте него не обазирати се на своје столеће. Слично томе, ништа није лакше него проказивати историју; за узврат, ништа није врлетније него да се од ње ишчупамо кад из ње изронимо, а она не дозвољава да буде препуштена забораву. Она представља препреку крајњем откровењу, окове које успевамо да прескочимо само ако смо сагледали ништавност свеколиког збивања, изузев оног које се састоји у самом том сагледавању и захваљујући којем на моменте доспевамо до праве истине, то јест, до победе над свим истинама. Тада постаје схватљива Момзенова изрека: „Историчар мора бити као Бог, он мора волети све и сваког, чак и самог ђавола“. Другим речима, престанак са давањем предности, вежбати се у дистанцирању, у обавезивању да не будемо више ништа. Неког ко је ослобођен можемо представити као историчара изненада погођеног безвременошћу.
7.
Једини избор који имамо јесте између истина које гуше и спасоносних подвала. Истине које нам не дозвољавају да живимо једино заслужују назив истине. Надмоћне захтевима живих створова, оне не престају да буду наши саучесници. То су „нељудске“ истине, истине од којих се врти у глави, а које одбацујемо јер нико није у стању да се лиши ослонаца замаскираних у лозинке или у богове. Оно што је жалосно, то је да су у свим временима управо иконокласти или претворници они који најчешће прибегавају утварама и лагаријама. Антички свет морао је у томе далеко да одмакне, с обзиром да је имао потребу за тако простачким противотровом какав беше хришћанство. Исти је случај и са модерним светом, уколико је ценити према лековима од којих он очекује чудеса. Епикур, тај најмањи фанатик од свих мудраца, био је велики губитник тада, као што је то и данас. Хвата нас запрепашћење и чак престављеност кад чујемо да се међу људима прича о ослобођењу Човека. Како сужњи могу ослободити Сужња? И како поверовати да историја – та процесија заблуда – може још дуго да се одвија? Час затварања одзвониће ускоро у свим вртовима.
Извор: Емил Сиоран, Черечење, Opera rara, Београд 2000.
Превод: Миодраг Шупут
Приредио: Иван Ћупин/Нови Стандард
