Док се крчми његова посљедња имовина у родном крају, на планини Јеловици, не могу да се не присјетим једног од првих црногорских бизнисмена са краја осамдесетих и почетка деведесетих година, Радомира Раичевића. Да ли је жив? Је ли још у Београду? Не знам ништа. У Беранама га нисам видио одавно.
Рођаци су га опљачкали, пословни партнери изварали. Остао је на крају, што би се казало, “го као пиштољ”. Боже ми опрости, али боље ако није жив, да не гледа како други распродају његову имовину по цијенама о којима је он могао само да сања. Помињане су те милионске бројке и када је руском држављанину Николају Шеховцовом продао хотел “Јеловица”, чији је био последњи власник, али те милионе, четири укупно, Радомир од Руса никада није добио. И то је сада сасвим јасно. Зашто би Руси нешто што су платили милионима Радомиру, другоме продавали за неку ситнину? Радомир Раичевић је био крајем осамдесетих година власник нафтне компаније у Русији, и ако погријешим у неком податку који пишем из главе, нека ме неко слободно исправи. Онда су га “осјетили” као доброг донатора његови рођаци који су сви листом били у јединственом ДПС-у, полије расцјепа и у Миловом крилу, па су га наговорили да у Беранама отвори пословницу под називом “WBP Монтенегро”, за некакве пројекте и томе слично, које је он безрезервно подржавао и финансирао.
Што би се једноставно рекло, просипао паре, а други кајмак купили. Када су му кола кренула низ брдо, не могу да се сјетим, “WBP” је отишао у стечај, и још се о томе могу наћи трагови на интернету. Радомир се вратио у Црну Гору, и једино што му је остало од свега што је куповао и имао, био је још само хотел “Јеловица” на истоименој планини, која је у последње вријеме све актуалнија, поред његовог родног села, Лубница. Преселио се у Београд и трошио остакте уштеђевине, није се одвикао живота на високој нози, имао је ауто и личног возача.
И тако негдје све до оне навалице Руса на Црну Гору, када су за баснословне суме куповали шта год су стигли по примирју, а један од њих је, беранским везамама, стигао на сјевер и до Радомира Раичевића. Рус је дошао са торбаком пуним пара и Радомир му је, како ми је причао, на ријеч дао хотел Јеловицу, само уз капару. Рус је био у пратњи дјевојке по имену Анжела, коју је представљао као супругу, а Радомир им је уступио чак и кола и возача. Тако негдје смо се се и упознали. Николај је дошао због огласа да тражи раднике за хотел, а ја сам једном приликом сједио са њим у том хотелу на планини када није било ријечи о путу, тунелу и валоризацији, и успјели смо да се разумијемо да има новца толико да жели да изгради читав комплекс нових хотела и планину прогласи бањом. Тако је регистровано и предузеће “Јеловица бања”. Изгледало је и звучало превише лијепо, док није стигла од некуда информација да је Рус под потјерницом из Казахстана, гдје је са неком фирмом “Бонита инжењеринг” и са супругом предсједника државе или владе те државе направио највећу проневјеру новца. Његов долазак у Црну Гору се таман поклопио датумски са том афером чији су се актери разбјежали куд који, широм свијета.
Од тада је Николај почео све мање да се видја. У неко доба му је један ревносни полицајац проконтеолисао пасош и установио да је истекао, а онда су му шефови из тадашњег врха полиције казали да га не дира јер је “стратешки инвеститор”. Нико га није ни дирао све до једне ноћи док се испред хотела у планини Јеловици, 2009. године, по мрклом мраку, није паркирао бијесан џип, а Николај и Анжела се укрцали и нестали без трага.
Покушавам да у овом трилерском заплету читаоцима одржим пажњу, а нисам сигуран да ли успијевам, па ћу се потрудити да скратим причу. За одбјеглим Русом су се сви дали у потрагу. И црногорска полиција ме је, након неког текста, једном приликом питала, онако полуприватно, шта знам о њему и потјерници, а ја сам само лаконски одговорио да питају своје шефове за које је он био “стратешки инвеститор”.
Узалуд је трагао и Радомир, јер је тврдио да га Рус није исплатио по договору када је регистровано фирму, али узалуд. Тада сам Радомира негдје последњи пут и срео. Допустио сам му плати кафу, што пословном саговорнику никада не дозвољавам. Био је елегантан у маркантном одијелу са бијелом кошуљом, просто се видјело да је човјек са изграђеним стилом. Чуо сам већ да је био у проблемима, топила се уштедјевина, болест притисла.
И послије неколико година, када је је већ изграђена траса новог пута од Берана до Лубница и када је почео да се пробија тунел “Клисура”, путем захтјева за слободан приступ информацијама, од катастра у Андријевици добио сам врло прецизне податке, нотарски уговор направљен у Београду, и сазнао да је нови власник хотела и четири хектара земљишта легално постала “Османагић ЦО”.
Никада није разјашњено како се као продавац појавио Рус Николај Козлов, а не Николај Шеховцов. Та трансакција је направљена прије четири године за свега 158 хиљада еура, са хотелом у функцији и четири хектара земљишта, и од тада је вриједност некретнина на планини Јеловици енормно порасла. Сада је ту много више нула, него приликом последње мистериозне продаје.
Али, ко се још сјећа Радомира Раичевића? Све је то, како је тврдио, заправо, његово, али, и ако је жив, то тешко да би могао доказати. Неко би рекао како та емпатија нема смисла – како дошло тако и отишло. Али, лијепо смо се испричали уз ону кафу.
Једино никада нећу прежалити што сам попустио и дозволио да је плати. Не због једне јефтине кафе, него не бих желио да макар једним јединим центом будем у друштву оних који су Радомира опљачкали. Не знам како је стекао први новац, је ли то било поштено када је имао нафтну индустрију у Русији, али знам да није било не само поштено, него је било крајње покварено, преварантски, просто речено лоповски, од његових рођака и пословних партнера који су га довели на просјачки штап. Док његова несуђена последња имовина на Јеловици данас вриједи милионе еура.
Туфик Софтић
IИзвор: РТЦГ