У илинске дане овога лета, изненада је преминуо српски песник Ранко Р. Радовић, аутор и члан Српске књижевне задруге.
Рођен покрај Бијелог Поља, потомак морачких Радовића, одрастао је у озрачју Цркве Светог Петра и Павла у којој је украшавано Мирослављево јеванђеље. Више од четврт века живео је у Канади, надомак српског манастира Милтон.
Био је пре свега рођени песник. Мудрац, домаћин, пријатељ – живео је за поезију, па је за њу и отишао – кажу – са сабора братства Радовића, који је успоставио његов велики рођак Митрополит Амфилохије. Ово је одломак некролога који је за Књижевне новине написао његов рођак и уредник Драган Лакићевић.
ПЕСНИЧКЕ РАЗДАЉИНЕ
Ранко Р. Радовић (1952–2023)
Првих издања његових раних књига нема у библиотекама. Излазиле су од 1984. деценију и по пре Христаништа (2002). Наслови тих књига говоре и о песнику и о статусу његових збирки, штампаних углавном код привремених издавача, домова за културу, или штампарија у Никшићу, Бијелом Пољу и Пријепољу: Мирис Туге, У Њедрима Срца, Поноћ Ствари, Стих и Страх, Вучица, Књига Коју сам Преписао, Самоуслуга за Псе. И велика слова именица у насловима тих књига говоре о особености раног песника Ранка Р. Радовића.
Ранко Р. Радовић рођен је у Брези код Бијелог Поља. Ту се школовао и запослио као новинар у фабричком листу Вунарског комбината. Био је и уредник зборника Клуба писаца „Текстилац“ – Секција писаца радника Црне горе, 1986, штампарија Милешево у Пријепољу. (Подсећа на старинске песничке животописе.)
Почетком деведесетих одлази у Канаду, где живи са породицом – породичним животом, а са тамошњим нашим песницима, уз српску цркву – песничким животом. Може се слободно рећи да је његово присуство у књижевном животу Срба у Канади, пре свега у Торонту и ближим градовима, унело посебну динамику. Томе је допринела велика наклоност ондашњег епископа канадског, великог градитеља цркава, г. Георгија (Ђокића) око чијег се манастира Милтон окупљала српска заједница, поготово културна.
Збирка Христаниште, о педесетој годишњици песниковог рођења, изашла је у издању Српске књижевне задруге и представља прекретницу у тематском и вредносном систему Ранка Радовића. Религиозне, љубавне и сатиричне теме доминирале су овом збирком, као и добрим делом књиге Вајање свјетлости (2003). Поговор Христаништу пише Драгомир Брајковић, а Вајању свјетлости аутор овог некролога.
У то време, у прве две деценије овог века, Радовић успева да напоредо живи и делује на три стране: Торонто, Црна Гора (Бар и Бијело Поље) и Београд. Уочи политичког инжењеринга званог Референдум о отцепљењу Црне Горе од Србије, о свом трошку је дошао у Бијело Поље да гласа за опстанак заједничке државе. Био је то морални и патриотски чин, једнако.
После збирки Христаниште и Вајање свјетлости, у којима има неколико Ранкових најбољих песама, наш песник се окреће песничким пројектима – сонету и сонетном венцу, са истраживањем лексичке грађе и мита у дубинама народног живота и језичких корена. Тако су настале његове најважније књиге: Њежје (с поговором Душка Бабића, 2007), Страхор (2011), Евиност (2011), Сретиље (2020), Рв (2022), Вијенци сунца (2022). Напоредо са издавањем нових збирки и нових издања ранијих књига, Радовић ради на организацији превођења својих књига на стране језике – руски, енглески, шпански, македонски и др. Добио је низ песничких признања – међународних награда, повеља и медаља, највише у Русији.
Љубавни и религиозни мотиви у главним поетским остварењима Ранка Радовића спојили су се у метафизичке „символе и сигнале“, с тајнама, значењима и коренима у језичкој грађи, језичком регистру биља, специфичној музици и реторици песника. Ранкови сонети тежили су музичком и метричком савршенству. Све то долазило је до изражаја у његовим рецитаторским интерпретацијама, из којих се видело да иза снаге речи, рима и цезура зрачи дубљи и сложенији смисао.
Ранкови сонети, у стиховима од девет слогова, испуњени су згуснутом лексичком и музичком материјом, понекад непроходни од херметичног затамњења са асоцијацијама на древност и сложеност природе, вере и поезије. Асонанце и алитерације усложавале су звучност речи и рима, а разуђеном речнику било је често потребно тумачење мање познатих, махом архаичних речи, на крају књиге. Превођен и награђиван, рецепцију готово да није имао: најозбиљнији текст са тумачењем његових песничких остварења дао је Душко Бабић у поговору изабраних сонета под насловом Сонети сунца, издање Српске књижевне задруге (2022).
Верујући у себе и општу књижевну правду, писао је и штампао. Помагао другима, био несебичан песник и друг и велики домаћин. Последњих годину дана писао је „дјело“ о којем није говорио, а од којег је највише очекивао. Оно је сада у заоставштини, после изненадног можданог удара 30. јула, у Бијелом Пољу, на традиционалном скупу Радовића из Доње Мораче, потомака старих јунака: кнеза Рашка и Мине војводе.
Међу најугледнијим потомцима тих јунака, у свету вере и културе били су Митрополит Амфилохије, Момир Војводић и Ранко Радовић.
Тек објављену песничку књигу Рв донео ми је у Српску књижевну задругу, с молбом да једном, било кад, кад будем имао времена, нешто о њој напишем. Почео сам, не чекајући слободније дане који све неизвесније долазе, али Ранко није дочекао да тај текст види. Овде ћу приложити само скицирани почетак, као илустрацију и могуће тумачење овог необичног песника и одличног човека.
Драган Лакићевић
Извор: Српска књижевна задруга