Пише: Миодраг Маринковић
Одлука о повлачењу КФОР-а са главног моста на Ибру у Митровици политичка је, а не безбедносна одлука. Донела ју је Европска унија, док је КФОР спроводи и комуницира према јавности.
Основ ове одлуке видим у политичком односу ЕУ према техничкој влади у Приштини коју води Аљбин Курти. ЕУ већ годинама покушава да пронађе начин да обезбеди макар минималну Куртијеву кооперативност у примени Бриселског споразума. До краја прошле године покушавала је да то постигне притисцима и санкцијама. Међутим, таква политика очигледно није имала довољан консензус унутар ЕУ, па од краја прошле године видимо нову тактику – политику уступака Аљбину Куртију у замену за какву-такву контролу и сарадњу око суштинских питања која се тичу положаја Срба на Косову.
То се односи на примену Закона о странцима, али и на питања образовања и здравства, која тек долазе на ред. Реч је, према мом мишљењу, о политичкој трговини између ЕУ и владе у Приштини, у оквиру напора Уније да приведе крају већ дубоко уздрмани Бриселски процес.
Оно што пример моста још једном показује јесте да су улога и значај Београда у том процесу сведени на минимум. Званични Београд практично је истиснут из преговора и потпуно је немоћан, док је улогу заступника интереса Срба на Косову у великој мери преузела ЕУ.
Проблем је што ЕУ у овом процесу тренутно делује практично сама, без подршке и активног учешћа Сједињених Америчких Држава, којима Косово више није ни приближно приоритет какав је било до пре само годину и по дана. Та немоћ ЕУ да наметне резултате брзо је променила и њен однос према Приштини – од критике и притисака до све отворенијег додворавања Куртију. Одлука о мосту производ је управо те промене.
Процена безбедности рађена још 2025.
Безбедносна процена о којој се сада говори збуњује јавност у српској заједници, пре свега зато што није било јавно видљивих консултација. Међутим, оно што јавност углавном не зна јесте да је ЕУ такву процену, прилично далеко од очију јавности, радила још у марту 2025. године.
Тада су на северу боравили представници „Пеаце Медиатион анд Диалогуе Сецтор“, посебног сектора у оквиру Европске службе за спољне послове (ЕЕАС), управо са задатком да сагледају питање моста и могуће последице његовог отварања.
Састали су се са представницима цивилног друштва и, верујем, другим представницима заједнице. Оно што знам засигурно јесте да сам ја у тим консултацијама врло јасно указао на могуће последице такве одлуке – очигледно без ефекта.
Пошто је ту процену радио интегрални део ЕЕАС-а, дакле структуре која практично представља дипломатску службу ЕУ, верујем да су закључци тих консултација нашли место у релевантним документима и проценама ЕУ, укључујући и извештај на који се Унија сада позива.
Другим речима, ЕУ ову одлуку припрема већ скоро 18 месеци и она је све само не изненађење.
Безбедносне последице мање од политичких
Импликације овог потеза КФОР-а свакако су значајне, али много више у политичком него у безбедносном смислу.
То, наравно, не значи да отварање моста нема безбедносне последице. Из угла српске заједнице оно додатно појачава осећај несигурности на северу и уклања једну од постојећих безбедносних гаранција.
Међутим, у практичном безбедносном смислу, једна тачка – један мост – неће суштински променити порозност севера, нити отворити неке нове логистичке канале за полицијске или институционалне притиске. Такви притисци се већ догађају без обзира на то да ли је КФОР на мосту.
Зато безбедносне последице отварања моста не треба посматрати изоловано, већ у ширем контексту онога што се последњих година догађа на северу.
У том контексту, једну од одлука која је драстично угрозила безбедност српске заједнице није донео ни Курти ни КФОР, већ наши политички представници. То је и даље нелогична и неопростива одлука српских политичких лидера да изађу из институција, посебно полиције и судова.
Управо је та одлука омогућила Куртију да успостави бројне институционалне механизме кроз које данас спроводи правно насиље којем сведочимо на северу. То је данас један од суштинских извора угрожености Срба на северу и присуство или одсуство КФОР-а на мосту у том смислу неће ништа променити.
„Отворено одустајање од Бриселског процеса“
Политичке последице ове одлуке, међутим, много су дубље и далекосежније.
Пре свега, сматрам да ова одлука представља отворено одустајање међународне заједнице од Бриселског процеса.
Ако се подсетимо, током прошле године и КФОР и ЕУ одбијали су захтев Приштине да, у изборној кампањи, отвори и тај мост, постављајући два јасна услова: договор преговарачких страна и консултације са заједницом.
Тим ставом КФОР је, у очигледној и неприкривеној координацији са ЕУ, јасно ставио до знања – не само принципијелно већ и чизмом на терену – да су дијалог и разговори једини начин за решавање овог питања.
Ниједан од та два услова није испуњен, а КФОР и ЕУ су сада показали политичку недоследност од које ће се тешко опоравити. Овим потезом практично су валидирали политику „НЕМА ПРЕГОВОРА“ коју води Самоопредељење, па је свако даље инсистирање међународне заједнице на дијалогу тешко тумачити другачије него као политичко лицемерје.
Шта је следећа гаранција која може бити промењена?
То отвара и други, потенцијално много озбиљнији политички проблем.
Ако је сада успостављен преседан по којем међународна заједница делује према жељама и проценама Приштине, притом сама одступајући од договора постигнутих у оквиру Бриселског процеса, поставља се питање колико су чврсте и неке друге безбедносне гаранције за Србе.
Ту пре свега мислим на аранжман према којем Косовске безбедносне снаге не могу на север без претходног одобрења КФОР-а.
Према мом разумевању, сада је сасвим легитимно поставити питање КФОР-у и ЕУ да ли припремају терен и за промену тог аранжмана.
У овом тренутку одговор би, без сумње, био да КФОР и ЕУ такву могућност категорички одбацују. Међутим, ако узмемо пример моста, где су већ једном погазили сопствену реч, тешко је тврдити да и даље имају кредибилитет када гарантују да ће нека друга безбедносна гаранција остати недодирљива.
Аутор је НВО Центра за афирмативне студије „ЦАСА“ са седиштем у Северној Митровици
Извор: KoSSev
