Пише: Рајан Меили
Превео: Данило Лучић
Доктор Габор Мате је награђивани аутор књига Када тело каже не (When the Body Says No), Будите ослонац својој деци (Hold On To Your Kids) и У свету гладног духа (In the Realm of Hungry Ghosts). Недавно је био позван да говори на конференцији Племенског већа Саскатона (Saskatoon Tribal Council), који окупља седам заједница Првих нација Саскачевана (Saskatchewan First Nations – односи се на домородачке групе народа који су пре колонизације насељавали територију данашње канадске провинције Саскачеван, прим. прев.). Искористио сам ту прилику да разговарам са др Матеом о његовом писању и укрштању здравља и политике.
Можете ли ми рећи нешто о свом новом пројекту?
Намеравам да напишем књигу која се за сада зове Токсична култура: како се разбољевамо од капитализма (Toxic Culture: How Capitalism Makes us Sick). То је радни наслов. Моја теза је да сама природа система у којем људи живе своје животе представља значајан извор болести. Постоје, наравно, очигледни фактори попут загађења животне средине, токсина, а затим и друштвене детерминанте здравља о којима ви пишете у својој књизи Здраво друтшво (A Healthy Society): утицај сиромаштва, утицај неједнакости, утицај историје и континуираног расизма. Постоји чланак у новинама Saskatoon Star Phoenix о пракси одређивања казни на судовима у Саскачевану. Постоји велика вероватноћа да ће људи који се идентификују као домороци добити двоструко дуже казне од оних који се тако не идентификују. То ће имати последице по здравље.
Али ја ћу отићи и корак даље и рећи да чак и људи који се не налазе на самом крају економске неједнакости или системског расизма и даље обољевају већ самим начином на који живимо своје животе. Стрес под којим живимо, конкуренција, агресивност, неизвесност, губитак контроле коју доживљавамо у својим животима. Родне неједнакости, то нису само друштвени феномени, они имају стваран утицај на здравље заједнице. То је изолација коју људи доживљавају.
Када помислите на појединце који заврше са двоструком затворском казном, очигледно је да то има велики утицај на њихово сопствено здравље. Какав то врши утицај на здравље њихових породица и заједнице око њих?
Породице су додатно лишене контакта и додатно разбијене. Деца су лишена својих родитеља. У Сједињеним Државама су рађена истраживања о законима у вези са поседовањем дроге и о томе какви су њихови ефекти на децу затвореника. И наравно, у Сједињеним Државама, такође, људи који се називају обојенима или припадницима мањина имају већу вероватноћу да буду затворени на дуже време. У том смислу, у кривично-правном систему нема никакве једнакости, нити у његовом утицају на породице.
На индивидуалном нивоу, можете узети мајмуне и изоловати их, а затим мерити њихове допаминске рецепторе и установићете да су они значајно смањени. Другим речима, у њиховим мозговима има мање рецептора за хемикалије за мотивације и награде. Затим их вратите у друштво и ти допамински рецептори могу да се обнове, осим ако су малтретирани и потчињавани, у том случају се не обнављају. Дакле, начин на који се односимо према људима има физиолошки утицај. Када их затворите, када их држите у изолацији, када их искључујете из заједнице, ви их повређујете. Затим, ко су људи који завршавају у затвору? Доктор Бесел ван дер Корк (Bessel van der Kork), стручњак за трауму са Универзитета у Бостону, рекао је да су 99% људи у кривично-правном систему били трауматизована деца.
Сећам се да сам чуо за истраживање које показује да више од 95% затвореника има неку менталну болест.
Да, апсолутно, а основа менталне болести је траума. И тако имате ситуацију у којој се већ трауматизовани људи додатно трауматизују затворским системом. Немамо баш хорор приче какве имате у Сједињеним Државама са приватним затворима, али је прилично страшно и у Канади.
Када помислите на период живота током којег су људи у затвору, то је период у којем се њихова траума одржава и у којем им се ускраћује могућност развоја. Такође размишљам о ХИВ-у у Африци, где имате људе који умиру у годинама кад су радно способни и способни за подизања деце, и о ефекту који то има на заједнице. Када из једне заједнице уклоните све младе мушкарце, шта то чини њиховим економским могућностима, које су њихове шансе да имају генерацију деце која такође неће бити трауматизована?
Тачно. И скоро 30% људи у затворима у Канади су домородачког порекла, иако чине свега 4% становништва.
У Саскачевану је то ближе 80%.
Колики проценат становништва Саскачевана чине домородачки народи?
Петнаест до 20%.
А они чине скоро 80% затворске популације. Дакле, зашто су у затвору? Зато што су већ били трауматизовани, и као појединци и као народ. Зато се, на пример, окрећу дрогама као начину да ублаже свој бол. И шта онда радимо? Кажњавамо их. Не само да их кажњавамо, него их додатно трауматизујемо. А затим, по важећим правилима, држаћемо их у затвору још дуже. Ако ћемо трошити више новца на репресију и затварање људи, биће мање новца за програме и рехабилитацију у затворима. Тако добијамо тај такозвани корективни систем који ништа не исправља.
Дакле, то је очигледно добар пример “низводног” размишљања које се јавља тек са последицама; имамо проблем и закључаћемо га или одговорити на њега тек након што се деси. Како би изгледао приступ који иде узводно, ка узроцима када је реч о криминалу који постоји?
Па, много злочина се почини зато што смо нешто прогласили криминалним на врло произвољан начин. Не постоји ништа криминално у поседовању алкохола, али постоји у поседовању хероина. Зашто? Хероин је дугорочно гледано далеко безазленији од алкохола када су у питању здравствене последице. Није злочин поседовати никотин или цигарете, али јесте поседовати кокаин. Зашто? Не препоручујем никоме кокаин или хероин, само кажем да, ако говоримо о здравственим ефектима, ниједно се не може поредити са цигаретама.
Наука или истраживање које износим релевантни су само зато што питања која осветљавају имају значај за људе.
Многи људи у затворској популацији најпре заврше у затвору због неког злочина, али се касније враћају због кршења условне слободе или неплаћања казне, па тако имате административне, процедуралне прекршаје, које бисмо ви или ја могли да решимо новчаном казном или адвокатом, док они морају да одслуже казну.
А злочини се чине и зато што су одређене дроге илегалне, па за њих морају да плате велике суме, а да би до тих сума дошли, морају да почине злочин. Дакле, већ самим произвољним одлукама о томе шта се сматра криминалним понашањем, ми стварамо много криминала.
Како иде она изрека? „Закон, у својој мудрости, забрањује и богатима и сиромашнима да спавају испод мостова.“
Тако је. То је рекао Анатол Франс.
Забрањује и богатима и сиромашнима да убризгавају кокаин.
Богати не морају, они могу да купе кокаин у праху.
Тачно, и нико то не примећује јер то могу да раде у сигурности свог дома.
Управо тако. У Сједињеним Државама је поседовање крек-кокаина кажњавано десет пута строже него поседовање кокаина у праху. Ко користи крек-кокаин? Сиромашни црнци. Ко користи кокаин у праху? Богати белци. Ефекти су исти, није важно, једно није горе од другог.
Затим, ако погледате ко постаје алкохоличар, ко чини насилне злочине, то су људи који су били трауматизовани. А трауматизовани су врло систематски и намерно, кроз званичне државне политике. То није била нека девијација, трајало је више од сто година, и на много начина траје и даље.
Дакле, приступ “узводно”, усмерен ка узроцима, подразумевао би да се много ресурса и енергије, који се сада троше на репресију и затварање, преусмере на програме који би помогли младим породицама да не понављају трауме претходних генерација. Образовни и здравствени систем морали би да издвајају много више новца. Али бисмо тај новац касније уштедели кроз економску активност, мању стопу криминала, знатно ниже трошкове здравствене заштите, и тако даље. Наравно, нико не размишља дугорочно. Институције размишљају само у оквирима годишњих буџета. Ниједан бирократа неће имати користи од размишљања петнаест година унапред.
Када говорим о Апстримуи приступу који иде ка узроцима, најчешћи приговор је следећи: Канађани имају политички циклус од највише четири године. Када погледате заједнице Првих народа, оне имају двогодишњи политички циклус за поглаваре и савете према Индијанском закону, што им још више отежава дугорочни успех. То јесте тачно, али постоје примери дугорочног размишљања упркос кратким политичким мандатима.
Медикер у Саскачевану је сјајан пример. Мандати нису били другачији, али се размишљало педесет година унапред. Дакле, постоје проблеми у изборном систему, али постоје и проблеми у самој потражњи. Шта треба да нам се догоди као друштву да бисмо захтевали дугорочно размишљање од наших политичких лидера? Како да променимо њихов начин размишљања кроз оно што награђујемо?
То је веома идеалистичко питање, јер полази од претпоставке да политички лидери нису само у теорији или намери, већ и у пракси, ту да служе потребама људи. То је разумна претпоставка, али да ли је тачна? Ако заиста погледате политике политичких лидера кроз генерације, чијим интересима они заправо служе? Да ли служе интересима народа или интересима мале групе људи која држи полуге економије? Могао бих сасвим разумно да тврдим да се испод површине политичке демократије крије политичка диктатура: врло мали број људи управља системом у сопствену корист. Ако је то случај, нема сврхе надати се да ће лидери бити другачији, јер ако би били другачији, не би били изабрани, пошто им медији, које контролише иста елита, никада не би дали простор да се чују.
И чак и ако буду изабрани, биће спутани на сваком кораку.
Крај ере воук капитализма: Како је „Блекрок“ преузео Светски економски форум
Ако се којим случајем изабере неко са мало другачијим ставом, биће потпуно спутан, и све што покуша брзо ће бити поништено. Тако је чак и Медикер, који је својеврсни канадски симбол, у последњих петнаест, двадесет година значајно разграђиван. И неће нестати једним ударцем, већ хиљадама малих резова, док притисак ка приватизацији расте. Када питате како ћемо натерати јавност да изврши притисак на политичаре, треба имати у виду и то да јавност располаже информацијама које јој систем пружа. И колико год да постоји интернет и могућност да људи сами истражују, већина није мотивисана за тако нешто. Већина људи је деполитизована, већина препушта важне одлуке политичарима.
Иако у принципу имамо слободу избора, без свести и разумевања нема много смисла говорити о тој слободи.
А интернет, било због количине информација или начина на који су доступне, можда чак подстиче људе да остану на површини, уместо да се заиста упусте у разумевање идеја.
Што значи да је врло мало заиста свесних људи у овој земљи. Питајте просечног човека нешто у вези са било којим сложеним питањем. Демократија је у реду, али ако имате демократију са фундаментално несвесним становништвом, онда су људи који су врло свесни својих интереса и имају капацитет да контролишу ток информација које допиру до већине, недодирљиви. Па ко су онда ти који ће довести политичаре у питање? То су људи који немају информације којима би икога могли да изазову. Ипак, оно што је изузетно јесте да, упркос свој тој пропагандној контроли, људи понекад успевају да донесу закључке о важним питањима. На пример, чини се да постоји прилично снажно генерално разумевање климатских промена. Али то се није преточило у политичко деловање. Када дођу следећи избори, опет ћемо бирати људе који подржавају политике које доприносе климатским променама. Ако питате људе, рећи ће да су климатске промене проблем, али када погледате како то утиче на њихово политичко понашање, утицај је врло мали.
Једна од ствари којима смо се надали јесте да ће људско здравље кроз Апстрим моћи лакше да се разуме него велике теме попут одрживости животне средине. Не зато што је то нужно тешко објаснити, већ зато што огромне климатске промене могу на личнијем нивоу допрети до људи, у поређењу са патњом појединца изложеног загађењу или побољшањем здравља када се уклони неки штетни фактор.
Једна од ствари које радите у својим делима, а које су утицале на начин на који сам писао Здраво друштво, јесте коришћење прича пацијената и сопствених искустава да бисте илустровали своје тезе. То је један од приступа које користимо у Апстриму. Можете ли рећи нешто о томе зашто бирате такав метод?
За мене, приче које причам и теоријске или научне тезе које износим нису одвојиве. Наука или истраживање које износим релевантни су само зато што питања која осветљавају имају значај за људе. Њихова истина се показује у животима стварних људи. Када пишем књиге, желим да људи разумеју одређене теме на другачији начин, а један од начина да се то постигне јесте кроз искуства других људи са којима читалац може да се поистовети.
Најдрагоценији коментар који добијам за књигу У свету гладног духа је кад људи кажу „Ова књига ме је натерала да на зависност гледам другачије, и више никада нећу посматрати зависника са истом осудом и презиром као раније. И не само то, препознајем да и сам имам неке од тих проблема.“ То постаје најјасније управо кроз приче појединаца. Зато их и причам.
Људи на врху осликавају карактер друштва у којем су се уздигли, и можда, као његова крајња форма, оличавају његове најпатолошкије црте.
Да ли је то разлог зашто делите и неке приче о сопственим зависничким обрасцима?
То сам радио у свим својим књигама. Таква отвореност, односно самооткривање, постојала је још у мојој првој књизи Расути умови, о поремећају пажње. Причам своју причу зато што људи осећају велики стид због својих дисфункција. Плаше се да то признају себи или да о томе говоре другима јер су врло строги према себи.
И мисле да су једини.
Мисле да су једини и да су сами у томе. Суштина стида јесте осећај да сам сам са овом мучном тајном. Ја, међутим, немам стид због тога, јер моја дисфункција је моја дисфункција. Нисам је сам створио, нисам се с њом родио, то није оно што јесам. Она одражава одређене обрасце суочавања које сам развио као одговор на своје окружење. Да, одговоран сам за то, али не зато што сам лоша или срамотна особа, већ зато што одговорност значи бити зрео човек. Не радим ништа нарочито храбро тиме што то делим, то је једноставно истина о људском уму и егу, а ја сам само њен пример. Али то омогућава и другима да погледају себе без тог осећаја стида.
Ми смо више од свог понашања.
Тачно, ми нисмо наше понашање, али је тако лако људе посматрати као да јесу и судити им на основу тога.
Говорите о токсичној култури и о свесности, о радозналости да разумемо корене понашања других како бисмо могли на добар и саосећајан начин да живимо. Шта је то у данашњој култури што спутава такву врсту свесности и рефлексије, која би нам омогућила да живимо боље једни с другима?
Два огласа. Један за The Globe and Mail, други за Air Canada. The Globe има билборд са поруком “Никад не прекидај да мислиш” („Never Stop Thinking.“) То је један део проблема, потпуно смо заробљени у мишљењу. Нисам први који то каже. Екарт Толе (Eckhart Tolle) и други говоре о болести мишљења. “Никад не прекидај да мислиш” то је управо проблем. Људи то не раде. Уместо да будемо свесни и присутни у ономе што се дешава, ми се заплићемо у сопствене мисли.
Затим реклама Air Canada, која каже “Питање није где, него где следеће” („The question is not where, but where next.“)
Никада нисмо у садашњем тренутку. Увек смо окренути ка споља и ка будућности. Тај непрекидни ток мисли, испуњен свакаквим смећем, и стална потреба да се иде даље, без задржавања у садашњости, постоје на хиљаде начина на које наше друштво подстиче такав образац размишљања код свих нас. Друштво поткопава свесност. У материјалистичком друштву основна претпоставка је да су важни само делање и поседовање. И под тим не мислим само на капиталистичко друштво. Комунистичко друштво у којем сам одрастао у Мађарској било је подједнако материјалистичко као и ово.
Основне вредности у које верујемо нису оне које изговарамо, већ оне које живимо. Није важно шта се декларативно тврди. Вредности једног друштва не препознајете по ономе што оно говори о себи, већ по томе како се заправо понаша. Можемо рећи да су наше вредности слобода и правда, али како то уклопити са стварношћу? Да је то тачно, зашто су затвори у Саскачевану толико несразмерно пуни домородачког становништва? Наша стварна вредност је акумулација: контрола, стицање и располагање материјалним добрима. Што више можете да произведете, што више можете да контролишете, што више можете да стекнете, то сте успешнији у очима друштва. То су идеали, предузетници, богати, немилосрдни сакупљачи богатства, попут Доналда Трампа, који је ТВ херој. Не људске вредности, већ материјалне вредности које све претварају у објекте.
Сви су производ.
Сви су производ, сви су повезани са неким производом, што је управо оно што адвертајзинг тако успешно експлоатише.
Раније, док сте говорили о свом следећем пројекту, пала ми је на памет једна слична књига Духовни ниво (The Spirit Level) Ричарда Вилкинсона (Richard Wilkinson) и Кејт Пикет (Kate Pickett), која говори о томе како већи нивои неједнакости погоршавају исходе лечења. Како ви објашњавате тај однос? Шта је то у неједнакости што погоршава физичко и ментално здравље?
Ви у својој књизи истичете да, иако здравствене последице више погађају сиромашне, чак и људи на врху имају лошије здравље када је неједнакост већа. Мислим да постоји много разлога за то. Неједнакост није једина ствар. Кључ је контрола. Ко има моћ? Они који имају моћ биће знатно здравији од оних који је немају. Тако ствари стоје. Недостатак контроле, сетите се British Whitehall-овог истраживања о болестима срца, где је кључни фактор био колико контроле људи имају над својим радом и животом. Неједнакост није само питање онога што имате, већ показатељ наше способности да контролишемо.
Подједнако је реч о статусу као и о материјалним добрима.
Да, али то такође одражава стварне односе производње. Они који су на врху имају више контроле. Један од најважнијих фактора који изазивају стрес код људи јесте губитак контроле. У друштву са великим неједнакостима, људи на врху су енергичнији, компулзивнији су, више им је стало до контроле, па су самим тим и мање слободни. Дефанзивнији су. Која је то дубока несигурност која стоји иза потребе да се стално има више и више?
Људи на врху осликавају карактер друштва у којем су се уздигли, и можда, као његова крајња форма, оличавају његове најпатолошкије црте.
Ако погледате Конрада Блека, о њему говорим у Свету гладног духа, то је, по мом мишљењу, један нездрав карактер. Он је веома успешан, али, забога, како је живети у његовој глави, где се све своди на непријатеље, контролу и питање ко ће га срушити – да не помињем његов токсични презир према свакоме ко га доводи у питање.
Систем се неће променити зато што сам написао књигу или изнео неке предлоге. Понекад је довољно само да се проблем јасно опише.
Кад смо већ код здравља, ви сте лекар, и то лекар који је много радио са маргинализованом популацијом. Једна од ствари око које осећам одређену напетост док радим на пројектима усмереним на узроке и заговарање промена јесте то што нисам на првој линији. Данас сам био у ординацији, али често сам удаљен од директног рада са пацијентима због ових активности. Да ли ви и даље имате праксу?
Радио сам у OnSite, којим управља Portland Hotel Society, то је детокс центар изнад InSite–а, просторија за безбедно ињектирање у Ванкуверу. Радио сам и у другом програму где зависницима дајемо интравенске антибиотике које не могу да добију у болници. Рецимо, имате остеомијелитис, али сте зависник и морате да користите дрогу, па нећете остати у болници. То је програм у заједници, са медицинским сестрама, где лекари долазе свакодневно и корисници дрога добијају интравенску терапију да би излечили остеомијелитис, али су у заједници и могу да оду и узму дрогу ако морају. Тако омогућавате људима да заврше терапију коју иначе не би завршили.
Спашавање њихових кукова или ногу или срца, шта год да је било погођено.
И уштеда новца. Радио сам тај посао и радио сам у OnSite-у. Већ три године нисам обновио лиценцу.
Бавио сам се медицином 34 године. Данас сам говорио пред 450 људи, пре неки дан сам био у Јакими, у држави Вашингтон, говорио пред 500 људи, прошле недеље сам био у Вајтахорсу пред 800 људи, пре тога у Јелоунајфу пред 800 људи. Тако да се не жалим. Не осећам кривицу, иако – па, понекад је осетим, понекад ми недостаје, недостаје ми тај контакт – али и на овај начин имам много контакта и волим то што радим.
За вас је то питање где желите да остварите утицај. Чињеница да сте лекар у пракси, и да сте заговорник промена, даје вам много кредибилитета. Да се нисте бавили заговарањем, можда бисте дневно примали четири или пет пацијената више, али не бисте комуницирали са толиким бројем људи.
Налазим извесну утеху у цитату Рудолфа Вирхова (Rudolf Virchow): „Политика је медицина у већој размери.“ Мислим да је то врло тачно и идеја о друштвеним детерминантама здравља је оно што ме тера да се бавим овом врстом посла. Такође мислим да се то разумевање учвршћује кроз континуирани контакт са пацијентима. А чињеница да, радећи тамо где радите, као и на местима где сте ви радили, тако јасно видите како се те детерминанте испољавају у животима појединаца. Да ли је управо тај одговор на животе људи које сте виђали био главни подстицај за писање и заговарање којим се бавите?
Био сам активиста још као студент шездесетих година. Припадао сам генерацији обележеној ратом у Вијетнаму. Рат ме је прилично радикализовао и већ сам имао друштвену перспективу када сам ушао у медицину. Када сам се пријавио на студије медицине, декан ме је интервјуисао и знао је за мој студентски ангажман. Рекао ми је: „Медицина је тако етаблирана, елитна професија, зашто бисте желели да јој се прикључите?“ А ја сам рекао – смислио сам то на лицу места – рекао сам да сам се бавио радикалном политиком, јер сам желео да створим боље друштво, да помогнем људима, да ублажим патњу у свету, и да управо то видим као улогу медицинске професије. Он је сматрао да је то драгоцено и тако сам уписао медицину. Другим речима, није ме само медицинска пракса уверила, већ сам ту перспективу већ имао.
Знао сам да желим да се бавим медицином још док сам почињао да се бавим активизмом. Имао сам сличан пут, кроз протестне покрете, генерацију Сијетла, онај снажан покрет пре 11. септембра, а затим сам се, током студија медицине, више усмерио ка политици глобалног здравља, здрављу домородачких народа, као и Медиакеру.
Да се вратимо на токсичну културу, веома ме занимају решења која су нам доступна: ако имамо културу која ствара добро здравље, шта је темељ тог здравља, како изгледа политичка култура која би производила добре здравствене исходе?
То ће за мене бити проблем, јер не верујем да се систем може реформисати. Ниједна владајућа класа никада се није сама одрекла моћи. То се једноставно не дешава. Могу да предложим ствари које се могу учинити сада, начине на које људи могу да се заштите. Активизам је један од начина заштите, све док вас потпуно не обузме. Ако сте активни и удружите се са другима, не осећате се толико беспомоћно.
Што се система тиче, ја нећу смислити нови. Утопије не функционишу. Систем се неће променити зато што сам написао књигу или изнео неке предлоге. Понекад је довољно само да се проблем јасно опише.
То не значи да ваш рад није важан када је реч о политикама које су заиста оствариве. Веома је важно залагати се за њих. Чак и ако не остварите све циљеве, то су кључне информације за људе. Они морају да знају да стање какво јесте није задато, да свет није овако уређен божанским планом, да можемо да мислимо другачије. То је изузетно важно, без обзира на то да ли ће се политички циљеви остварити у пракси.
И колико год да је Апстрим амбициозан подухват, као покушај да се оквир политичких расправа помери ка здрављу, он је уједно и покушај да се створи простор за боље одлуке које побољшавају животе људи.
Свакако. Није неопходно срушити капитализам да бисмо имали боље политике. Није нужно да будемо оволико глупи колико јесмо.
Извор: Глиф
