Piše: Tomas Dajhman
U esejima i putopisima Petera Handkea o Jugoslaviji i Srbiji, napisanim od sredine devedesetih naovamo, kao i u romanu „Moravska noć“, jedna od nezaobilaznih ličnosti je Zlatko Bocokić. Bez njega ove knjige bile bi drugačije napisane. „Zlatko B, umetnik življenja“, kako ga je Handke nazivao, piščev prijatelj i saputnik na brojnim putovanjima, preminuo je nedavno u svom rodnom Porodinu.
Bez Zlatka Bocokića mnoge knjige Petera Handkea bile bi drugačije napisane, posebno one koje se ubrajaju u Handkeov „jugoslovenski korpus“. Bez njega bih i sam ostao uskraćen za jedno dragoceno prijateljstvo u životu. Ovaj boem, prijatelj i saputnik iznenada je preminuo 19. avgusta 2026. godine u 73. godini života.
U Handkeovim putopisima o njegovim brojnim boravcima u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji od sredine devedesetih godina 20. veka, Zlatko Bocokić se veoma često pojavljuje, kao i drugi Srbin koji je često putovao sa njima, Handkeov prevodilac na srpski, Žarko Radaković.
U Handkeovim delima, kao što je roman Moravska noć, Bocokić je centralna figura okupljanja prijatelja na brodu-hotelu usidrenom na obali Velike Morave, nedaleko od njegovog rodnog sela Porodina. Međutim, on je bio mnogo više od književnog lika: Bocokić je organizovao zajednička putovanja, dogovarao susrete sa pesnicima i drugim kulturnim stvaraocima, a veoma često je svojim crvenim pežoom vozio malu ili veliku grupu putopisaca uzduž i popreko po toj zemlji. U aprilu 2011. godine u Porodinu nam je ponosno predstavio srpsko izdanje Handkeove knjige Kukavice iz Velike Hoče, koje je sam organizovao (a preveo Jan Krasni).
Lice podzemnog bluza
Bliska povezanost između Handkea i Bocokića vodila je i do mnogih susreta u porodičnom krugu sa Handkeovom suprugom Sofi Semen-Handke. Tako su njih troje u novembru 1995. godine, zajedno sa Radakovićem, putovali tokom stvaranja putopisa Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju. Poslednji put su se Peter i Sofi Handke sreli sa Bocokićem u maju 2021. godine u Beogradu, odakle su obilazili zemlju nakon što je austrijski pisac odlikovan Ordenom Republike Srpske u Banjaluci, nagradom „Ivo Andrić“ u Višegradu i Ordenom Karađorđeve zvezde u Beogradu.
Nežnu i privrženu vezu Zlatko Bocokić je razvio i sa Leokadijom, Handkeovom ćerkom. Vragolasto nacrtani Bocokićev portret, koji je ona sama napravila kada je imala dvanaest godina, krasi naslovnu stranu Handkeove drame „Podzemni bluz“ (Suhrkamp 2003). Otac, ćerka i prijatelj ranije su leti često zajedno odlazili na putovanja kroz Handkeov austrijski zavičaj.
I za mene je Zlatko Bocokić bio izuzetno važan prijatelj, uvek spreman da pomogne i bude oslonac, u svim životnim prilikama. Tokom proteklih 30 godina sretao sam ga bezbroj puta u Salcburgu, Porodinu, Beogradu i drugde, bilo nasamo, bilo tokom zajedničkih susreta sa Peterom Handkeom.
Prvi put smo se videli u martu 1996. godine na Sajmu knjiga u Lajpcigu, nakon Handkeovog čitanja iz knjige Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine. Nakon medijskih napada na njegov „tekst za mir“, Handke je odlučio da ga javno čita na skoro dvadeset različitih mesta širom Zapadne i Istočne Evrope.
Iskra prijateljstva između Bocokića i mene momentalno je planula u Lajpcigu; njegov humor i neponovljiv način pričanja jugoslovenskih viceva terali su me do suza na smeh, sve do samog kraja. Privlačile su me njegova otvorenost lišena bilo kakve sujete, jednostavna iskrenost i uvažavanje sa kojim je umeo da sluša. Odnos između njega i Petera Handkea odmah mi je dao do znanja da su se sreli prijatelji koji su kao ravnopravni mogli zajedno da se šegače, razgovaraju, raspravljaju, svađaju i ćute.
Prijateljstvo sa Zlatkom tokom godina je raslo i produbljivalo se, praćeno i brojnim porodičnim odmorima kod njega u Salcburgu. Tome su se pridružili i mnogi susreti na Balkanu, uključujući i intenzivno putovanje kroz Jugoslaviju sa Handkeom tokom NATO bombardovanja 1999. godine.
Život i priključenija
Zlatko Bocokić je rođen 27. jula 1953. godine u Svilajncu, nedaleko od svog rodnog sela Porodina. Detinjstvo je proveo u Porodinu, gde je završio osnovnu školu, nakon čega je godinu dana pohađao gimnaziju u Svilajncu. Njegov otac Dragomir bio je zemljoradnik u Porodinu; Zlatkova majka Ljubinka takođe potiče iz tamošnje seoske porodice. Dragomir i Ljubinka Bocokić venčali su se nekoliko meseci pre Zlatkovog rođenja; on je bio njihovo jedino zajedničko dete.
Sa petnaest godina Zlatko je napustio svoje selo i otišao u Beograd, gde je još kao dete često posećivao tetku. Tamo je izučio zanat za preciznog mehaničara. Nakon što se iz Beograda preselio u Salcburg, Jugoslovenska narodna armija ga je 1973. godine pozvala na odsluženje 15-mesečnog vojnog roka u lučkom gradu Puli. Po povratku u Salcburg oprobao se u raznim zanimanjima; najduže je radio u čuvenoj salcburškoj vešernici „Maler“. Nekoliko godina je radio i u jednoj turističkoj agenciji, upravo u vreme kada se Peter Handke doselio u Salcburg, kada su se njih dvojica i upoznali.
Handke se krajem avgusta 1979. godine iz pariskog predgrađa Klamar preselio u Salcburg, gde je do kraja osamdesetih godina živeo na Menhsbergu (na Monahovom brdu). Kada je počeo da obilazi lokalne kafane, Handke je u nekoliko navrata primetio Zlatka Bocokića kako igra karte. Ubrzo su započeli razgovor, zajedno odlazili u lokale, pravili izlete po okolini i postali prijatelji.
Ovo prvo poznanstvo, kao i ponovni kontakt povodom planiranog putovanja u Jugoslaviju 1995. godine, Peter Handke je opisao u spisu Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine .
Handke o Zlatku B.
…Drugog srpskog prijatelja, od koga sam očekivao da mi približi svoju zemlju i svoj narod, poznavao sam iz gotovo desetogodišnjeg perioda mog života u Salcburgu. Zlatko B. bio je stalan gost u jednom lokalu u ulici Šalmozer Hauptštrase što vodi van grada, a kuda sam češće išao, tokom svih tih godina, svakako i zbog starinskog, uvek maksimalno pojačanog džuboksa i songova Creedence Clearwater Revival što se nikad nisu menjali: „Have You Ever Seen The Rain?“, „Looking Out The Back Door“, „Lodi“. Zlatko se tamo y početku kockao i to y velike sume. Nakon detinjstva na selu, na istoku zemlje, pohađanja birotehničke škole u Beogradu i veoma dugog vojnog roka u različitim krajevima Jugoslavije, napustio je Srbiju zamenivši je Austrijom ne bi li se, kako tvrdi, obogatio. To mu, kao radniku u jednoj salcburškoj periferijskoj praonici rublja nije pošlo za rukom. I tako je, radeći u međuvremenu kao nadničar i kurir u turističkoj agenciji, okušao svoju sreću u „Mirjams pabu“ kao profesionalni kockar, ali je upućen na samog sebe ostao bez ikakvih izgleda suočen sa kockarskim bandama što su se na tom mestu smenjivale. (U sećanju mi je iz tog vremena ostao njegov pogled, što ga je, ne baš tako retko, upućivao ka nevidljivom nebu posle svake izgubljene partije.)
Prizivanje mira u buci sveta: Filmovi i crteži Petera Handkea
Posle toga postao je takoreći trajno pošten, sezonski radnik, uvek tačan, kompetentan, uvek tu negde, a ponekad, gotovo uvek po narudžbini, i slikar čudnih žanrovskih scena, daleko od šarenila i ne uvek samonikle fantazije srpske naive kakva se nekad visoko cenila – scena što podsećaju, na primer, na slovenačka oslikavanja košnica iz XIX veka (mogu se razgledati u malom muzeju u Radovljici kod Bledskog jezera) ili na gostioničarske natpise 36. gruzijskog muraliste Pirosmanija. Baš kao i Žarko R, i Zlatko B. ce, nakon izbijanja jugoslovenskih ratova, povukao iz Salcburga na selo, i onda je čak službeno promenio svoje srpsko ime u korist jednog koje zvuči nemački – a zapravo predstavlja verno podsećanje na Adrijana Brouera, holandskog slikara malih scena iz XVII veka, koga je visoko poštovao.
I Zlatko B, alias Adrijan Br, smesta se složio sa mojim predlogom o zajedničkom putovanju kroz Srbiju. Posetićemo njegove roditelje – vinogradare u selu Porodinu, pored središnje srpske reke Morave – ali to bi trebalo da bude pre kraja novembra, kako bismo imali nešto od lepe jeseni i grožđa u vinogradima. Jedino se ustručavao da putuje vlastitim automobilom, jer, kako je čuo, njih u njegovoj domovini odmah kradu.
Krajem oktobra 1995, uputismo se tako iz tri raz ličita pravca ka Beogradu: jedan iz okoline Salcburga, pravo kroz Austriju i Mađarsku (napokon ipak svojim kolima), drugi iz Kelna, Lufthanzinim avionom, treći iz Pariskog predgrađa, nakon automobilske vožnje kroz Lotaringiju i Švajcarsku, Sviserom iz Ciriha zajedno sa S. Tako je započelo jedno od retkih putovanja u mom životu koje nisam preduzeo sam; a prvo koje sam gotovo uvek proveo u društvu.
Oko šest godina Bocokić je živeo kao svojevrsni kućepazitelj u kući austrijskog pisca H. K. Artmana u Švarcgrabenvegu, nedaleko od salcburškog aerodroma, u blizini naselja Maksglan. Tamo se Artman 1974. godine, dve godine nakon preseljenja iz Beča, nastanio sa suprugom Rozom i ćerkom Emili i tu napisao veliki deo svojih književnih dela. Od 1997. godine Artmanovi su iz zdravstvenih razloga vratili svoje glavno prebivalište u Beč. Zahvaljujući Bocokićevom prijateljstvu sa Handkeom, koji je sa svoje strane bio blizak Artmanovima, Bocokiću se ukazala prilika da se useli u malu seosku kuću sa drvenim ambarom i da od tada vodi brigu o imanju.
Slike Adrijana Brauera
Tokom svojih salcburških godina Bocokić je, po ugledu na flamanskog umetnika Adrijana Brauvera (1605-1638) koga je izuzetno cenio, počeo da slika pod umetničkim imenom Adrijan Brauer. U ovoj stvaralačkoj fazi, koja se protegla i nakon prelaska milenijuma i Bocokićevog povratka u Srbiju, nastalo je oko pedeset slika koje za temu imaju seoski život u srpskom zavičaju i podsećaju na trenutke sa zajedničkih putovanja kroz bivšu Jugoslaviju.
Na jednom ranom radu iz 1987. godine portretisao je Petera Handkea: prijatelj i pesnik stoji na otvorenom, dok se u pozadini izdiže silueta Menhsberga. U Salcburgu je Zlatko Bocokić u avgustu 1996. i decembru 1998. godine izložio deo svojih radova i rasprodao većinu njih. Za pozivnice za ove dve izložbe Handke je za svog prijatelja napisao: „Zlatko B. je srpski slikar. ’Srpski’ znači: njegove slike su nagle, ispucavaju se iz tame, ali čine dobro umesto da bole.“
Kada je H. K. Artman preminuo u decembru 2000. godine, vlasnik je zahtevao povraćaj seoskog imanja nedaleko od potoka Glan, usred livada i polja sa pogledom na Untersberg. Napori pisaca i kulturnih stvaralaca, među kojima je bio i Peter Handke, da se kuća sa bogatom bibliotekom i radnom sobom sačuva u znak sećanja na H. K. Artmana, ostali su bez uspeha.
Tako Rozi Artman nije preostalo ništa drugo nego da rasformira domaćinstvo. U tome joj je pomogao Zlatko Bocokić, kome je zauzvrat bilo ponuđeno da deo nameštaja, ormare i radni sto prenese u svoju porodičnu kuću u Srbiji. Tako danas u „Artmanovoj sobi“, kako je nazvana, u Porodinu danas visi nekoliko njegovih preostalih slika.
Nakon iseljenja iz Artmanove kuće, Bocokić je u Salcburgu iznajmio malu sobu u vešernici u kojoj je ranije radio i u kojoj je i dalje povremeno pomagao. Nekoliko godina kasnije preselio se u drugi, manji stan u Salcburgu. U oktobru 2020. godine konačno je napustio i taj stan i trajno se vratio u Porodin. Njegov otac Dragomir tada već više nije bio živ; preminuo je 2002. godine. Od svog povratka Zlatko Bocokić je živeo sa majkom Ljubinkom na porodičnom imanju.
Susreti u Porodinu
U njegovom Porodinu posetio sam svog dobrog prijatelja u julu 2019. i avgustu 2021. godine – i, pre samo nekoliko nedelja, 3. jula 2026. Nisam želeo samo njega da konačno opet vidim i zagrlim nakon pet godina tokom kojih su se naši kontakti sveli samo na telefonske razgovore, već i njegovu majku, koju smo tokom naših putovanja često posećivali i koja nas je uvek rado ugošćavala.
Tek u proleće 2026. godine, ova žena koja je tada imala 99, a uskoro trebalo da napuni 100 godina, razbolela se od teške upale pluća i život joj je visio o koncu. Moj prijatelj, koga sam preko telefona stalno pokušavao da ohrabrim, brižno se o njoj starao uz pomoć svojih ćerki. Tokom našeg susreta u julu ona se već oporavljala i, očigledno motivisana mojom posetom, popodne se pojavila u kratko ali ponosno se prošetavši po bašti. Na sinu se videlo olakšanje, ali ujedno i iscrpljenost od brige za njeno zdravlje tokom prethodnih nedelja i meseci. Od našeg poslednjeg susreta pre pet godina vidno je ostario i postao mirniji.
Tako ovog puta, suprotno ranijim navikama, nije on bio taj koji je tokom moje poslednje posete žurio u neku od porodinskih kafana. Prilikom ranijih susreta izlazio bih iz autobusa koji je dolazio iz Beograda tačno kod seoskih kafana kako bih Zlatka tamo zatekao. Ovog puta me je sačekao na autobuskom stajalištu i odvezao kući, a ja sam bio taj koji je poželeo da svrati u kafanu da za dobrodošlicu popijemo po pelinkovac i vidi stare poznanike. Ali prepustio sam odluku njemu i dobro smo učinili, jer nam je tako ostalo mnogo vremena da provedemo prelep, spokojan dan i dugo veče u bašti porodičnog imanja.
Razgovarali smo o novostima iz porodičnog, profesionalnog i svakodnevnog života i evocirali uspomene na ono što smo zajedno doživeli sa Peterom Handkeom – na primer, na dugo pešačenje od Srebrenice do Bajine Bašte u junu 1997. godine, kada smo nas dvojica izgubili korak sa ostatkom grupe. Ja, kao prilično utreniran ragbista frankfurtskog Ajntrahta, opremljen čvrstom obućom, vukao sam za sobom deset godina starijeg prijatelja van forme koji je i pored svih napora strastveno pušio jednu za drugom u običnim „jugo-papučama“.
Razgovarali smo, zaostajali i, nemajući nikakve zalihe hrane kod sebe, skrenuli sa pravog puta. Na sočnoj zelenoj livadi okrepili smo se sveže ubranim kiselim zeljem, sve dok se odjednom nismo našli ispred ostatka iz građanskog rata u Bosni i Hercegovini – table upozorenja sa natpisom „Pazi, mine!“. To nam je namah ubrizgalo novu životnost. Krenuli smo natrag, tražeći pravo skretanje i prijatelje, dok smo se istovremeno šalili na sopstveni račun o tome kakav bi nam natpis na nadgrobnom spomeniku pristajao u slučaju takve nesreće.
Zlatkov crveni pežo
Tako smo pre nekoliko nedelja sedeli u bašti Bocokićevih u Porodinu i, nakon što smo pretresli najvažnije životne događaje iz bliže prošlosti, prepustili se uspomenama, razgovarajući ili ćuteći svako za sebe. Zlatko mi je ispričao o sudbini crvenog pežoa koji nam je godinama odano služio i u naslovu moje nove knjige stekao „svetsku slavu“, ali je na kraju završio na otpadu nakon što je propao pokušaj da se ta stara olupina uvrsti u stalnu Handkeovu izložbenu postavku u manastiru u njegovom rodnom Grifenu.
Ispred kapije Bocokićevog dvorišta na banderama pored seoskog puta, kao i ranijih godina, gospodarili su parovi roda koji su u monumentalnim gnezdima podizali svoje mladunce. Dok smo razgovarali, jeli, pili i maštali, mladunci su postojano uzletali praveći kratke letove iznad naših glava – dok su ovu vazdušnu igru u kasnim večernjim satima zamenili brzi slepi miševi koji su pronašli utočište u staroj šupi seoskog imanja.
Zlatko mi je na svom mobilnom telefonu pokazao mutnu fotografiju drveta koje nam je popodne pravilo hlad, a u kome je nekoliko nedelja ranije velika sova napravila svoje odmorište; ona se nije dala uznemiravati njegovim prisustvom u bašti, a njeni obrisi su se zaista mogli videti na slici.
Nepromenjeno je, čak i bez odlaska u kafanu, ostalo veliko gostoprimstvo ovog vernog saputnika: frižideri u letnjoj kuhinji puni vina, piva i mineralne vode, bogat izbor domaćih rakija iz komšiluka, salata koju je pripremio pre mog dolaska u jutarnjim satima, a uz to za ručak svež kajmak i prase sa ražnja koje je Zlatko, inače izvrstan kuvar, vešto i u nekoliko poteza umeo da iseče. I kao i ranijih godina, spremio mi je sobu u glavnoj kući u kojoj je i Handke u više navrata spavao.
Sada, svega nekoliko nedelja nakon ove posete, Zlatko iznenada i neočekivano više nije među nama i sa mnom. Ali sećanje na njega i srdačna povezanost sa njegovom porodicom i njegovim zavičajem ostaju neizbrisivi.
Njegovo prijateljstvo, koje mi je toliko značilo, njegova ljudskost i njegovi sopstveni kulturni doprinosi, kao i oni zasnovani na prijateljstvu sa Peterom Handkeom, zaslužuju dostojanstveno sećanje.
Izvor: RTS OKO
