Izvor: Branko Milanović
Poruka za današnje vreme koju možemo iščitati iz spisa Antonija Gramšija od pre sto godina, odnosi se na situaciju kada dolazi do urušavanja institucija predstavničke demokratije. Naime, kada institucije prestanu da dobro funkcioniše i kada značajan deo stanovništva počne da veruje da je ishod glasanja na izborima nepravedan, nužno tražimo alternativna rešenja kako bi narodna volja mogla da usmerava „državni brod“.
Nisam čitao Antonija Gramšija sve do ovog leta. A onda sam odlučio da ispravim tu prazninu u svom obrazovanju.
Naravno, čitao sam o Gramšiju, o njegovom delu, i više puta sam (posebno sada u Trampovoj eri) čuo citat u kom se kaže da se „kriza sastoji upravo u tome da staro umire, a novo ne može da se rodi“, te da se u tom „interregnumu javljaju najrazličitiji morbidni fenomeni“. (Da se taj citat danas koristi na način koji Gramši nije imao na umu, bilo mi je jasno od početka, ali to je svejedno učinilo Gramšija prisutnijim u javnom govoru.) Gramši je jedan od samo trojice postmarksističkih mislilaca (druga dvojica su Lenjin i Lukač) o kojima Lešek Kolakovski u Glavnim tokovima marksizma pozitivno govori i kojima se priznaje da su stvorili nešto novo i vredno u marksizmu. Nije mala stvar.
Da dodam tome još i jednu možda slučajnost, koja je pratila moje letnje čitanje Gramšija: prošle godine sam ponovo čitao Lenjinovo delo Država i revolucija. O tome sam već pisao ovde. Zašto sam ga ponovo čitao? Zato što sam mislio da postoje sličnosti između načina na koji su Tramp i alt-rajt videli potrebu da razbiju uporišta liberalnog establišmenta u državi i Lenjinovih stavova. Neću sada ulaziti u to, ali mislim da sličnosti ima malo, da su prividne (površne), a da su razlike suštinske.
Međutim, tamo gde su sličnosti (rekao bih čak i istovetnosti) jasne jeste u pogledima Lenjina i Gramšija na organizaciju nove države. Tekstovi Gramšija objavljeni u knjizi The Gramsci Reader (koju je priredio Dejvid Forgač, a kratak uvod napisao Erik Hobsbaum), koje sam koristio, potiču iz perioda 1919–1920.
Gramši je tada bio vidljivo pod utiskom onoga što se dešavalo tokom tzv. „Dve crvene godine“ (Biennio Rosso) u Italiji, kada se parlamentarna demokratija raspadala, a radnici u mnogim slučajevima preuzimali kontrolu nad fabrikama. Lenjinova knjiga Država i revolucija objavljena je dve godine ranije, uoči Oktobarske revolucije.
Gramšijevo odbacivanje predstavničke demokratije zasniva se na istim argumentima kao i Lenjinovo: predstavnička demokratija služi samo interesima kapitalista. Svaka demokratija pod (a) uslovima vladavine kapitalista nad proizvodnom sferom, i pod (b) u uslovima buržoaske „hegemonije“ (što će kasnije postati ikonični pojam koji Gramši pripisuje Lenjinu), nad društvenim organizacijama i javnim diskursom, u političkoj sferi jednostavno reprodukuje ekonomsku vlast privilegovanih i moćnih. Umesto da to čine autoritarnim sredstvima, bogati to ostvaruju kroz predstavničku demokratiju, ili „demokratiju“.
Rešenje je „direktna demokratija“, odnosno vlast „saveta“. U Rusiji, a kasnije i u svetu, „saveti“ su poznati kroz ruski pojam sovjeti. Sovjeti su spontano nastali odmah nakon Februarske revolucije i pokazali su, kako su verovali i Lenjin i Gramši, kakav će politički oblik imati demokratija pod socijalizmom: predstavljanje potlačenih klasa koje se tehnički sprovodi ne kroz političke partije, već kroz „savete“ koji premrežavaju društvo kao pčelinje saće, od najnižih nivoa do vrha. Primer Pariske komune, koja je politički bila organizovana na isti način, dao je toj ideji pravi politički legitimitet.
Gramši piše:
„Socijalistička država još ne znači komunizam, to jest ustanovljavanje solidarne ekonomske prakse i navike, nego je to prelazna država čiji je zadatak da ukine konkurenciju ukidanjem privatne svojine, klasa, nacionalnih privreda: taj zadatak ne može ostvariti parlamentarna demokratija. Formulu ’osvajanje države’ treba shvatiti u ovom smislu: zamena demokratske parlamentarne države novim tipom države, onom koja nastaje iz društvenog iskustva proleterske klase.“ (Ordine Nuovo, 12. jul 1919)
Ili, kritikujući socijaliste uoči raspada Italijanske socijaldemokratske partije na socijaliste i komuniste:
„Socijalisti su, često slepo, prihvatali istorijsku stvarnost, proizvod kapitalističke inicijative; zapali su u psihološku grešku liberalnih ekonomista: poverovali su u večnosti institucija demokratske države, u njihovo bitno savršenstvo.“ (Ordine Nuovo, 12. jul 1919)
Lenjin pak piše:
„Ne možemo zamisliti demokratiju, čak ni proletersku demokratiju, bez predstavničkih institucija, ali možemo i moramo zamisliti demokratiju bez parlamentarizma, ako kritika buržoaskog društva za nas nije tek puka reč… Izlaz iz parlamentarizma nije… ukidanje predstavničkih institucija i principa izbora, već pretvaranje predstavničkih institucija iz praznih govornica u ‘radna tela’ [sovjete].“ (Država i revolucija).
Gramši se zalagao i za „imperativni mandat“, prema kome poslanici nemaju slobodu da glasaju po sopstvenom nahođenju, već su dužni da na viši nivo prenesu stav većine svog saveta. Na taj način onemogućava se da predstavnici iskrive volju saveta koji mogu biti u iskušenju da to učine usled finansijske ili moralne korupcije:
„Buržoazija računa na distrakcije i zamke okruženja, na nagoveštaje o mogućnosti zadovoljenja ličnih ambicija kako bi korumpirala poslanike – čak i kada su oni radnici – ukoliko nisu obavezani imperativnim mandatom.“ (Avanti, 5. septembar 1920)
Ono što je zanimljivo jeste da bi jedan oblik imperativnog mandata mogao postati izvodljiviji i primenljiviji zahvaljujući digitalizaciji, odnosno mogućnosti da se zaobiđe posredovanje koje vrše narodni poslanici između volje svojih birača i političkog odlučivanja. Danas poslanik može da glasa kako hoće, ali mora, naravno, biti svestan da bi ga „pogrešno glasanje“ moglo koštati mandata na sledećim izborima.
Ipak, kao što primećuje Gramši, takva sloboda čini poslanika podložnim korupciji. Uzmimo primer važnog glasanja o ekonomskom pitanju u kome se vrti mnogo novca. Poslanik može odlučiti – čak i ako veruje da će ga njegovi birači zbog toga smeniti na sledećim izborima – da glasa protiv njihovih interesa i stavova, jer može biti ili direktno potkupljen, ili mu može biti obezbeđen nov, vrlo unosan posao nakon glasanja. To se dešavalo više puta. Ali sa elektronskim glasanjem (i tako ekvivalentom imperativnog mandata) mogli bismo se rešiti posredovanja poslanika i omogućiti neposredno izražavanje volje naroda u odlučivanju po takvim pitanjima.
Gramši, verovatno zbog iskustva iz italijanske „Dve crvene godine“, ide dalje od Lenjina. On vidi savete ne samo kao način organizacije političke sfere, već i kao sredstvo upravljanja preduzećima i time organizovanja ekonomske sfere: „Radnički saveti treba da postanu organi proleterske vlasti, koji će preuzeti od kapitaliste sve funkcije upravljanja i rukovođenja.“
Nebojša Jevrić: Urbane legende: Uzeo je harmoniku, a ona je sama počela da svira
Lenjin, kako je dobro poznato, nikada nije bio zagovornik radničkog samoupravljanja. Ono se nigde ne pominje u njegovom vidokrugu niti u njegovim spisima, jer je buduću socijalističku organizaciju ekonomije posmatrao u svetlu nemačkog iskustva pre i tokom Prvog svetskog rata: sa centralizacijom preduzeća u velike, efikasne konglomerate kojima upravljaju direktori koje imenuje država. (U raspravama oko Nove ekonomske politike (NEP), uvedene 1921, postalo je očigledno da Lenjin nije bio zadovoljan kvalitetom upravljanja koje su pružali „crveni eksperti“, pa je odlučio da vrati kapitaliste koji bi, kao najamni menadžeri u službi socijalističke države, vodili preduzeća.)
Gramši je, dakle, bio radikalniji i dosledniji. Politički poželjna organizacija saveta mora da se proširi i na ekonomiju. Kompanijama treba da upravljaju njihovi radnici organizovani u radničke savete. Jedino mesto koje je ikada sprovelo tu ideju bila je Jugoslavija od sredine 1950-ih do raspada zemlje 1991. To je imalo izvesne prednosti (demokratija na radnom mestu) i izvesne nedostatke (tendencija da se prihod usmerava u zarade umesto u investicije i brz tehnološki napredak). O tome sam svojevremeno pisao u tekstu „Milton Fridman i samoupravljanje“.
Poruka za današnje vreme iz ovog dela Gramšijevih spisa čini mi se da se odnosi na situacije kada dolazi do urušavanja institucija predstavničke demokratije. Ni Lenjin ni Gramši nisu mislili da je to glavni argument protiv predstavničke demokratije, ali kada institucija prestane da dobro funkcioniše i kada značajan deo stanovništva počne da veruje da je ishod izbora nepravedan, nužno tražimo alternativna rešenja kako bi narodna volja mogla da usmerava „državni brod“. Demokratija „saveta“ je jedan takav oblik.
Ne mislim da je to nužno i održiv oblik upravljanja. Pokazalo se u Sovjetskom Savezu (tj. doslovno u „Savezu sovjeta“) da taj model vodi u diktaturu. Može se, međutim, tvrditi i da je to bilo neizbežno u okviru jednopartijske države. Takav sistem nakalemljen na savete doveo je do pražnjenja od njihove stvarne moći i pretvorio ih u fasadu iza koje je sve odluke donosila jedna partija.
Neko bi stoga mogao da tvrdi da bi nepartijski sistem saveta mogao biti održiva alternativa. U teoriji, ljudi ne moraju biti organizovani u političke partije da bi vršili političku ulogu. No, najčešće se pokazuje da je udruživanje istomišljenika u političke grupe pravilo. Možda bi, dakle, višestranački sistem mogao da se sprovede preko saveta, a ne parlamenata, ili da, zaobilazeći poslanike u potpunosti, postane – zahvaljujući internetu – oblik neposredne demokratije? Ali tako nešto još nikada nismo videli.
Izvor: RTS OKO
