На крају само да поновим ријечи апостола Павла“ да нема више ни Јеврејина ни Јелина, мушког ни женског, него су сви у Христу једно“…
Дешава се да људи који нијесу рођени у православној Цркви по традицији и поријеклу, кроз Боготражитељство, попут блаженог Серафима Роуза, постану ватрени хришћани, ревнитељи, чак помало и зилотског настројења. Такав је случај и Јеврејина, који је то и даље по националности, врло је привржен свом народу и по његовим ријечима ништа не би урадио против њега. Тај човјек се звао Јозеф Цви Абрамовиц, а на крштењу је добио име ранохришћанског светитеља Вита или Вида, код нас добро познатог по Косовској бици, која се одиграла на дан његовог прослављања.
Јозеф Цви Абрамовиц је рођен у Јужној Америци, у породици Јевреја сефардског поријекла, који су били секуларно оријентисани. Одласком на студије у Сјеверној Америци, почиње се занимати за хасидски ортодоксни јеврејски вјерски покрет, кога карактеришу буквално испуњавање Мојсијијевог закона или Торе, као и поуке знаменитих рабина. Карактеристичног су изгледа, носе тамна одијела са шеширима, израженим зулуфима у облику локни. Чине око пет одсто читаве јеврејске свјетске популације. Хасидизам је настао у Пољској у осамнаестом вијеку. Његов оснивач је Шем Бал Тов.
Проучавањем Библије Старог завјета Јозеф Абрамовиц, све више увиђа да се догађаји описани у њој односе на Господа Исуса Христа. Упознавањем једног грчког православног свештеника, врло харизматичног, пошто је и прије тога упознавао православне и римокатоличке свештенике, као и протестантске пасторе, али они на њега нијесу остављали посебан утисак, прелази у православно хришћанство. Овај свештеник је имао примијетну благодат. Али не задржава се пуно код њега. Прелази у парохију коју је водио румунски духовник Константинос у Њујорку. Треба истаћи да је на Јозефов прелазак на хришћанство имала снажан утицај и слика распећа Исуса Христа Марка Шагала, који је такође био Јеврејин из Бјелорусије. Годинама је ова слика код њега будила посебне емоције.
Садашњи идентитет овог бившег јудеја није познат широј јавности, јер би због тога он и његова породица имали проблеме. Једини начин да изађе из анонимности је да се замонаши, што не искључује. Незадовољан либералним ставовима своје некадашње парохије, напушта је и прелази у другу. Критикује модернизам у православној Цркви. Сматра да православни треба чврсто да се држе традиције.
Када сагледамо живот овога човјека, као и њему сличних конвертита из разних заједница, сјетим се Божије ријечи пророку Илији “како има седам хиљада људи, који нијесу преклонили кољена своја пред Валом“. Можда је ситуација у свијету боља него што нас запљускују разни мејнстрим и андерграунд медији о апокалиптичним догађајима који нам слиједе.
На крају само да поновим ријечи апостола Павла“ да нема више ни Јеврејина ни Јелина, мушког ни женског, него су сви у Христу једно“…
Милош Лалатовић
