Са необичним личностима светског комунистичког покрета први пут сам се срео 1992. Тада сам живео на Врачару, у Улици Војислава Илића. Једнога дана на улици су ме зауставила тројица Руса који су тражили кућу с бројем 47…
Пише: Драган Бисенић
Била је то кућа управо прекопута мог стана, с лепом баштом и доста дрвећа, али је у њу неко само повремено свраћао.
Руским посетиоцима сам показао кућу, мислећи да су заинтересовани да је купе. Али, они су ми рекли да су заинтересовани за њу јер праве изложбу о значајном совјетском истраживачу, Николају Рериху, па би хтели и фотографију ове куће јер је он прво био повезан с њом, уз касније много истакнутије присуство и то преко краља Александра Карађорђевића.
Посетиоци су отишли и не знам да ли су касније поново свраћали да би направили фотографије.
Нешто касније, у једној антикварници наишао сам на примерке међуратног часописа „Оккультизм и йога“ – „Окултизам и јога“ који је на руском излазио у Београду, а који су уређивали руски емигранти. Пажњу ми је привукао обиман текст о деловању Николаја Рериха, са детаљима његових међуратних веза са Београдом и који ми је открио како је био повезан са кућом из суседства.
У тој кући, у њене две собе, био је први будистички храм у Београду који су направили Калмици, који су се доселили после Октобарске револуције у Београд. Прилоге за будистички храм дали су бројни Срби па је прилог стигао чак и од династије Карађорђевић. Храм је брзо успоставио везе са сличним установама у свету.
Једна од таквих био је и веома познати Институт за изучавање Хималаја (Хималаyан Институте) из Индије. Председник те установе био је Николај Рерих који је 1930. као поклон храму послао „тханку“ (иконографска слика на свили), а која потиче из једног старог тибетанског манастира. Касније је краљ Александар Карађорђевић постао патрон Рериховог института, али све је почело из ове куће.
Нешто касније, Рерихово деловање појавило се у сасвим новом контексту. У истраживањима балканске димензије политике Коминтерне, руски истраживач Борис Старков у архивама совјетских специјалних служби и Архиву председника Русије пронашао је документа о пројекту стварања нове, комунистичке цивилизације на Балкану, Хималајима, Тибету и Северном полу.
На конференцији која је 1997. организована у САНУ, а са које сам тада извештавао, Старков је навео да се Николај Рерих појављује као важан носилац ове политике Коминтерне и да документи о томе могу да се нађу у Архиву председника Русије, као и у Централном архиву Федералне обавештајне службе Русије (Архив некадашњег КГБ-а) који су распоређени на четири места: два у Москви, један у Саратову и један у Томску, у Сибиру.
У Сибиру су и документи војне фронтовске контрашпијунаже ‒ СМЕРШ. Ту се сада налазе сви документи о операцијама током Другог светског рата, о ослобођењу Београда и сличним питањима. На конференцији сам направио обиман интервју са Старковом, који је нешто касније објављен. Руски историчар подробно је говорио о месту Балкана и Југославије и „окултној геополитици“ Стаљина и Коминтерне, као и о формама „словенског месијанизма“ које су се појавиле у новом издању, чврсто повезане са азијском културом и будистичком филозофијом, а чији је један од главних протагониста био управо Рерих. Тада су важнија питања била на дневном реду, тако се овој егзотичној теми није поклонило много пажње.
Пре неколико недеља, 10. октобра, у Москви је обележено 150 година од Рериховог рођења и то великом изложбом његових слика у Третјаковској галерији. Изложено је више од 140 радова који су сакупљени у 18 музеја. Име Николаја Рериха појавило се у јавности у Србији први пут у интензивнијој форми пре неколико година, могућно баш у вези са овом изложбом, када је вођена полемика о томе да ли је потребно и адекватно вратити у Русију Рерихове слике које се налазе у Народном музеју, у замену за 166. страницу Мирослављевог јеванђеља која се налази у Петербуршкој библиотеци.
То је био, иначе, садржај споразума који је потписан с тадашњим председником руске владе Дмитријем Медведевом током његове посете Србији у октобру 2019. У низу јавних иступа, објашњено је како су Рерихове слике стигле до Народног музеја у Београду. Њих је 1932. послао Рерихов институт из Њујорка на „трајну позајмицу“, што је значило да оне остају власништво Њујоршког института, али се налазе код одабраног домаћина све док су изложене у музејској поставци. Рерих је користио своје слике као начин за представљање и ширење свог учења па је слике слао и у Загреб, Праг, Париз и друге европске градове. Нешто касније, тај њујоршки институт престао је да постоји.
Николај Рерих био је у контакту и преписци с водећим државним личностима Краљевине СХС. Никола Пашић и Александар Карађорђевић звали су га у дуготрајнију посету која се никада није остварила. Иако никада није посетио Југославију, одликован је Орденом Светог Саве првог реда. Када је 1929. отваран Рерихов институт у Њујорку, Рерих је позвао краља Александра Карађорђевића да упути своју поздравну поруку, а већ следеће године Рерих је изабран за члана Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу.
У расправи која је вођена, многе ове чињенице узете су здраво за готово, без посебног удубљивања у просто питање откуда Рерих у Београду, какав је његов значај за Краљевину СХС и њеног владара, када је јасно да се никада лично нису срели, нити је Балкан био доминантан регион Рериховог интересовања.
Рерих је једино истицао да је његово међународно појављивање повезано управо са југословенским простором. Његов први рад објављен у иностранству био је чланак у сарајевском часопису „Нада“. Послао га је још као студент, 1895. године, на позив свог професора историје. „Ту је почео мој инострани књижевни и уметнички рад… На овај су начин започеле моје бројне иностране везе“, навео је Рерих у једном писму.
Савремене расправе о Рериху су различите – од теолошких, окултних, па до политичких и геополитичких. Нове руске геополитичке идеје које се појављују заједно са изолацијом Русије од Запада, конфронтираним спољнополитичким линијама у самој Русији, бациле су ново светло и на самог Рериха и његове следбенике. Суштински, Рерих као и бројни други руски мислиоци појављује се као значајан актер „евроазијског учења“ и дефинисању Русије као централне „евроазијске силе“.
Николај и Јелена Рерих поставили су темеље свог учења „живе етике“ (агни јоге) коју чине поруке тибетанских „махатми“ за које су тврдили да су с њима у контакту. Суштински, реч је била о деривату теозофске конструкције коју је првобитно поставила Јелена Блавацка и која је већ имала значајног утицаја у средишту тадашњег глобалног света – у Лондону. Када је створила Теозофско друштво, његов главни циљ био је „да формира језгро Универзалног братства без разлике расе, боје коже, пола, касте или вероисповести“.
Видећемо касније, Коминтерна ће да створи радничку организацију са истим циљевима, која ће посебну улогу имати на Балкану. На својим путовањима, Јелена Блавацка посетила је и Србију, о чему је оставила сведочанство у писмима, а што може да буде подстицај и за самог Рериха да Србију стави у агенду својих високих циљева. А Јелена Блавацка, рецимо то, није била било ко у руском животу, него рођена сестра једног од најутицајнијих руских политичара с краја 19. и почетка 20. века, вишеструког министра и премијера Сергеја Витеа. Али, она ће бити важнија за други огранак ове идеје који се развијао у Лондону и који је у свој центар апсорбовао лидера „војног крила“ литерарне дружине „Млада Босна“, Димитрија Митриновића, тада званог „Мита Динамита“.
Присуство и везаност Николаја Рериха за Балкан може да се посматра и као део једног много већег и амбициознијег совјетског пројекта који је имао за циљ стварање „нове цивилизације на Балкану“, пројекта у којем су се мешали полазници курсева и школа Коминтерне, окултна костимографија коју је радо преузимала совјетска обавештајна служба НКВД, која је подржавала, подстицала и руководила овим плановима, са авантуристима и занесењацима спремним да своје животе посвете изградњи новог света. Тако је Београд укључен у Стаљинову „окултну геополитику“ новостворене пролетерске државе и њених глобалних амбиција.
Балкан, Хималаји и Северни пол – центри рађања цивилизација
Рерих је, поред осталог, имао за циљ зближавање и помирење будизма и комунизма. У ужем смислу, то је требало да доведе до зближавања совјетске државе и Кине и коначно до комунистичке револуције у Кини, до које је на крају и дошло. То би били предуслови за стварање главног центра планете – комунистичке Евроазије. Све акције у овом правцу водио је Николај Рерих. У то време сматрало се да ће будуће цивилизације бити отприлике таквог духовног типа. Рерих се бавио проучавањем Хималаја и Тибета, био је филозоф и мистик, авантуриста и писац. Прву експедицију на Тибет обавио је још 1922. Она је трајала читаву годину због снажних енглеских противакција. Поклон који су донели далај-лами била је радио-станица, за везу са совјетском владом.
У неколико радова деведесетих година поставило се питање да ли је Рерих био сарадник совјетских обавештајних служби. Тако је то питање разматрано у књизи Олега Шишкина „Битка за Хималаје: НКВД, магија и шпијунажа“ која је објављена 1999. Две књиге о Рериху објавио је Владимир Росов, прву 2002, а другу две године касније. Сличну књигу објавио је 2003. у Бостону Александар Андрејев под именом Soviet Russia and Tibet: The Debacke of Secret Diplomacy 1918–1930. Ове књиге изазвале су полемике и поделе међу савременим Рериховим следбеницима.
Почетак 20. века обележен је крахом старе цивилизације. Појављује се веома утицајна Шпенглерова студија „Сумрак Запада“, која је убрзо преведена на све језике. Први светски рат и његов завршетак за многе је одиста био крај старе цивилизације. Октобарска револуција ојачала је намере свих оних који су у њој видели прилику за изградњу нових цивилизација на основама социјалне револуције. После пада Берлинског зида сада се изнова вреднује социјалистички експеримент, али нема сумње да је то, ипак, био главни догађај у историји 20. века.
Није случајно да се јавила идеја о стварању нове комунистичке цивилизације. Ако су Американци, уплашено, после своје само привидне победе, осетили потребу да одмах издају књигу која се зове „Енциклопедија комунистичке цивилизације“, онда се види да комунистичке намере нису биле баш бесловесне.
Можда зато што је Коминтерна била планирала изградњу једне црначке комунистичке републике у Америци? То је потпуно могуће! Коминтерна се бавила југоисточном Европом тако много, вероватно зато што је становништво овог подручја константно преживљавало колапсе ‒ турске или хабзбуршке владавине, и то је изградило основу да би управо ту могле да се разгоре многе планетарне идеје. Неправедно је рећи да су то само мислили Коминтерна или комунисти. Черчил је Балкан звао „трбухом Европе“.
Комунисти и њихови водећи идеолози сматрали су да је Балкан идеално место за изградњу нове цивилизације која би била сасвим другачија од дотадашњих. Поред Балкана, то се односило још на Хималаје, Тибет и Северни пол. Како и зашто се Балкан нашао у таквом друштву, разрађено је у неколико тајних пројеката. Од њих, најзначајнији су били планови које је направио Бечки центар Коминтерне око руководиоца совјетске шпијунаже Глеба Бокија. Он је био на челу бечке испоставе Јединственог радничког братства, организације која је имала задатак да створи нове цивилизације у свету на већ наведеним местима.
Бокиј је био веома утицајан комуниста. Након Фебруарске револуције, он је основао Петроградски комитет бољшевика и био је у почетку водећа фигура револуције. Када су из емиграције дошли Лењин, Зиновјев, Камењев, њега су постепено склонили у страну. Бокиј је потом дуго радио у органима безбедности и био је заменик председника лењинградске Чеке. А после убиства председника Јурицког, он је преузео руководство. Са Зиновјевом се разишао када је Зиновјев прогласио „црвени терор“ у којем су сви „непролетери“ могли да буду убијени сместа. Бокиј га је отворено питао: „Да ли Ви, друже Григориј, можете доказати да сте пролетер? Ви се и сами тако облачите да би радници могли да Вас сместа стрељају на улици.“
Након тога, послат је у Украјину. По наређењу Лењина, формирао је 1922. Специјално одељење које се бавило „сложеним питањима“. У његовом делокругу била је организација чувања војне тајне, шифровање и дешифровање и други криптолошки послови. Он је изумео тзв. руску шифру, коју никада није могла да дешифрује ниједна шпијунажа света, комбинујући чак 62 шифре.
Располагао је лабораторијом која је експериментисала добијањем информација из нетрадиционалних извора, из ноосфере, у којој је радило осам људи. Официјелни састав одељења бројао је 278 људи, а неофицијелни око 500. Сви ће страдати 1937. Они су били најјача аналитичка група.
Занимљиво је да је 1941, када су Немци пришли до Москве, уништен њихов архив због параноичног страха да ће га Немци освојити.
Извор: ekspres
