На данашњи дан, прије 108 година, почела је чувена Мојковачка битка. Битка је вођена на Бадњи дан и Божић 6. и 7. јануара у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска Краљевине Црне Горе успјешно зауставила аустроугарску офанзиву, чиме је омогућено повлачење Војске Краљевине Србије преко дјелова краљевине Црне Горе ка Јадранском мору. Војском Краљевине Црне Горе је командовао сердар Јанко Вукотић. То је уједно била и посљедња војна операција војске Краљевине Црне Горе, која 1918. године улази у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Мојковачка битка је заправо завршна фаза једне веће војне операције, а односи се на дејство црногорске Санџачке војске, која је бранила фронт од Вишеграда до Мојковца, од октобра 1915. до јануара 1916. године.
У почетку није било већих окршаја, али када је аустроугарска војска примијетила да српска војска има намјеру да се повлачи преко територије Краљевине Црне Горе, схватила је да би пресјецањем тог повлачења у потпуности разорила српску војску и истовремено заузела Црну Гору.
Тада аустроугарска војска сва расположива средства шаље у том правцу. Главни дио аустроугарске војске, 20.000 војника са око 70 топова, налазио се на линији Рожаје – Сјеница – Бијело Поље.
Други дио је нападао из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. У Боки су биле концентрисане јаке трупе са више од 200 топова усмјерених ка Ловћену.
Стање у црногорској војсци било је веома тешко. Војници су били слабо обучени, посебно за зимске услове. Носили су оно што су од куће понијели.
Укупан број војника у црногорској Санџачкој војсци на Мојковцу био је око 6.500, а предводио их је сердар Јанко Вукотић.
Аустроугарска војска је ангажовала двије дивизије: 53. генерала Понграца и 62. генерала Калзера. Укупно је било 14.000 добро наоружаних и обучених бораца, уз резерву и логистичку подршку. Снаге које су обезбјеђивале крила овим двема дивизијама чинило је 20.000 војника под командом генерала Рајнера, уперених ка Мојковцу и Тари.
Војска је била опремљена пушкама, тзв „маузерке“, затим са 45 топова и на десетине митраљеза и огромном муницијом која се није штедјела.
До главног окршаја дошло је у околини Мојковца. На Бадњи дан, 6. јануара, генерал Рајнер издаје наредбу за напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску.
На удару 6. аустроугарског пука, на Развршју и Бојној њиви нашао се Доњоморачки батаљон Колашинске бригаде. Уз јурише и противјурише положаји су наизмјенично прелазили са једне на другу страну, али је Доњоморачки батаљон успио да задржи положај до поподне.
Послије тога, под снажним ударом топова и јуришима, аустроугарска војска успијева да освоји Бојну њиву, али остали дјелови Колашинске бригаде, посебно они са Развршја које је било стратегијска тачка за продор ка Мојковцу, чврсто су задржали непријатеља.
Освајањем Бојне њиве и Улошевине, Аустроугари су угрозили кључну одбрану „мојковачких врата“, писали су медији.
Према процјени сердара Вукотића, следећи дан био је кључан, зато напушта штаб у Колашину и одлази на положаје код Мојковца, гдје са бригадиром Петром Мартиновићем и члановима дивизијског штаба доноси одлуку да се изврши контранапад.
У зору, на Божић, 7. јануара, Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, креће ка непријатељским положајима.
У снијегом завијаним брдима почиње борба, уз грмљавину топова и звукове бајонета. Са њихове десне стране налази се Колашински батаљон, и кад се борба распламсала, нашли су се једни поред других.
Ускочки батаљон је храбро издржао нападе, омогућавајући Колашинској бригади напад на Бојну њиву. Пет батаљона и двије чете извиђача Колашинске бригаде и Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад.
У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона. Јуриш и противјуриш се ређају скоро без престанка. Главни напад према Бојној њиви изводи Ровачки батаљон под командом Милинка Влаховића, који успијева да после толико јуриша и напада у снажном противјуришу заузме косину која се са Развршја спушта ка Бојној њиви.
Међутим, Аустроугари уводе своје задње резерве и тако, пред надмоћнијим непријатељем, Ровчани су били приморани да се повуку. Остали положаји Колашинске бригаде су задржани. Десно од Ровачког батаљона борили су се Први и Трећи регрутски батаљон, састављени од младића старих од 18 до 21 године.
Како су сви били млади, јаки и поприлично увјежбани од обучених официра, њима су давани специјални задаци, па им је и повјерено да поврате Бојну њиву, која је била добро брањена са три реда бодљикаве жице и митраљезима у рововима.
Први јуриш није успио. Почињу и други силовити јуриш, не бринући за жице и гранате које су бесомучно падале. И тај други јуриш је одбијен, тако да је Бојна њива остала у рукама Аустроугара. Сердар Јанко Вукотић наређује да се једина резерва, Дробњачки батаљон, уведе у борбу и по сваку цијену заузме Бојна њива.
Батаљон је отпочео напад и успио да заузме први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. Послије кратког предаха и припреме, све три чете поравнавају се у једну линију, и после кратке паљбе сви заједно крећу у силовити јуриш.
Непријатељ се није могао одупријети брзом продору Дробњака, који су улијетали у ровове и борбом изблиза, на нож и бајонет, заузимали један по један. Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојну њиву.
Након затишја, генерал Рајнер, који се не мири са губитком Бојне њиве, уводи своје задње снаге из резерве, 205 бригаду, и после снажне топовске паљбе креће у напад на положаје Дробњака и Ровчана, али је први напад жестоко одбијен.
Видјевши да би можда то довело и до слома његових снага, генерал Рајнер са исуканим мачем стаје на чело своје последње резерве и предводи напад. Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима.
Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. и 7. јануара.
Цногорска војска по организацији, техничкој спреми и обучености није се могла мјерити са савременим војскама тог доба. Она је претежно била формирана на територијално-племенској основи. Изузев регрутских батаљона, то је била војска милицијског типа – „наоружани народ“.
Почетком 20. вијека Црна Гора је добила неколико драгоцјених товара оружја из Русије, који ће јој бити од велике помоћи у ослободилачким ратовима 1912. године и 1913, али и у Првом свјетском рату. У товару који је испоручен у Котору било је 12.000 пушака система „малихер“ у народу одмах прозване „московке“.
Нешто касније Русија у Црну Гору шаље и неколико топова типа „обуховски“. Бијући бој за бојем „московке“ су неохлађене ушле у Први свјетски рат, прегорјелих цијеви али сачуваних бајонета који су били дугачки готово колико и пушке. Ти бајонети ће бити пресудни у борбама прса у прса са аустоугарским војницима, чије су пушке „маузерке“ имале знатно краће ножеве.
На Мојковцу је било осам митраљеза већином руских, али је било и аустријских, отетих у претходним борбама. Црногорска Санџачка војска у Мојковачкој бици имала је 22 лака топа и само двије тешке руске хаубице.
Поред руских топова система „обуховски“, у бици на Мојковцу учествовали су и њемачки „крупови“ и француски „дебанжови“.
Двије тешке хаубице, једине којима је располагала читава црногорска војска, током борби 1915. године премјештане су са бојишта на бојиште од Дрине и Вишеграда до Мојковца. Три дана прије битке хубице су извучене на врх Малог препрана, који гледа на Подбишће, одакле ће у зору 6. јануара почети да туку по непријатељским положајима.
У саставу црногорске Санџачке војске налазиле су се и три српске батерије. Оне су још на Дрини придодате војсци сердара Јанка Вукотића. Храброшћу своје посаде и командира капетана Драгољуба Младеновића, те батерије су се прославиле и остале у сјећању сваког војника..
Три српске батерије добиле су и извршиле посљедње наређење, смјестивши се уочи битке лијево од Препрана, изнад самих Поља, на брду званом Боровњак.
На Бадње вече, када је родбина из крајева ближих Мојковцу дошла да обиђе војнике и донесе им све што се имало, батерију капетана Младеновића и друге двије српске батерије обишла је група црногорских стараца и жена.
Старци су замолили Младеновића да им покаже топове, а када је он удовољио њиховој жељи, по старом црногорском обичају наздрављало се не само војницима већ и топовима, док су жене из торби вадиле чарапе, ракију и храну и тиме даровале српске војнике.
Извор: РТЦГ
