Пише: Владимир Ђукановић
Пре нешто више од петнаестак година сам се нашао у Берлину. Партијали смо већи део ноћи како то и приличи у једном од најклупскијих градова на свету. Уместо да се упутимо у хотел, мој стари пријатељ и пословни партнер каже ајде да ти нешто покажем. Такси је витлао по празним булеварима топле летње ноћи, и кроз маглу пијане свести сам сконтао да идемо назад ка центру јер се изнад возачевог рамена помаљала Бранденбуршка капија.
Искотрљали смо се са задњег седишта испред самог Потсдамер Платза и ја сам га гурао од себе јер је пијани Немац одлучио да сумира наш пријатељски однос, баш тад, у глуво доба ноћи. Зајебавао сам га да је прави Балканац у својим изливима емоција, то јест да је пут до срца отворен само кад је одваљен. Док смо тако глуварили дошли смо до дела парка Тиергартен који се наслања на „Меморијал за Убијене Јевреје Европе“. Не слутећи ништа дошли смо прво до гранитних блокова који су пар дециметара висине и изгледају као безимене гробнице.
Замало да се поломимо саплићући се по овим, на први поглед бесмисленим, блоковима. Он је кренуо убрзано међу редове суморних блокова и викао да пожурим. Безазлено сам га пратио не схватајући да ме блокови надвишавају, све док он, од једном, није шмугнуо лево. Месечина је оставила само сенке, мене је прво преплавио зној, а душа кренула да се скупља као да је неко тутнуо усисивач у њу у упалио на најјаче. Дођем до камена где је скренуо, погледам и видим да га нема. Онда дођем до следеће стенчуге и погледам – нема га. Зној пичи а душа је већ вакумирана: пукла ме параноја. Никада пре, никада после.
Брутално рационалан причам себи шта ми се дешава али схватам да се вртим у круг. Оријентација ми је увек била до мога, тако да сам ишао ка средини меморијала, блокови све виши, а ја већ пљујем мог швабу као да је ’41. Коначно налазим свој пут из тог пакла, седам на један од апстракних гробова и крећем да дишем као што никада нисам дисао до тада – пуним плућима. Шибају ми слике моје луде судбине као брзи воз који пропичава кроз станицу где сам једини путник. Што оно народ каже ‘све ми се скупило’. Гледам у блокове и не могу да верујем колика сам сиса од човека. Замишљам све жртве које су вероватно данима, месецима, па и годинама живеле са вакумираним душама.
Мисли ми прекида Немац који искаче из једног од редова и дуго се само гледамо јер је сконтао где сам у том проклетом тренутку. Ајмо да спавамо, вели и прекида мој weltschmertz, који уме да буде тако сладак, нарочито нама Балканцима.
Исти тај Немац ми је причао како су у школи имали обавезу да гледају документарце о нацистичким злочинима. Сате и сате, део програма који су савезници организовали ради пацификовања немачког друштва након Другог Светског Рата. Ваљда део оног старог, ретардираног става ‘знајмо историју како је не би поновили’.
Christian Freuding је један други Немац, то јест није мој. Званично, он има титулу Инспектора Немачке Армије. Безазлена титула, лик се ето шетка и ради инспекцију лимитиране немачке војске. Које су му ингеренције? Па он је на челу немачке војске, врховни војни командант. Сама номенклатура много говори: војна питања у овој држави су осетљива до те мере да се избегавају класичне војне титуле. Од Другог Светског Рата, као највећег злочина у историји, немачка војска је лимитарана у обиму, наоружању и менталном склопу. Основни Закон, илити Grundgesetz, регулише систем војске који је под директном управом цивилног сектора. Зато и заповедник Фреудинг није маршал, већ „обичан“ инспектор.
Идеја је била јасна: никад више нацистичка Немачка. И тако је било све до уједињења две Немачка услед распада Совјетског Савеза. Након тога Немачка постаје главни НАТО члан у Европи и лимити на врсту оружја, величину Бундесвера, и врсту формација полако нестају. Војска је установљена чланом 87а Устава као нова институција без континуитета с предратним Вермахтом. У свакој мисији ван граница Немачке потребна је претходна сагласност парламента, што потврђује да је Бундесвер „парламентарна војска“. Унутар Немачке војно ангажовање је строго ограничено на помоћне, невојне задатке (као природне непогоде), а употреба смртоносне силе у мисијама ван земље може да буде коришћена једино у складу са уставом, законом и међународним правом. Све звучи цакум-пакум.
Трамп о НАТО-у: Ми имамо,,велики лијепи океан“ који нас дијели од проблема
Пре овог именовања Кришчан Фреудинг је био задужен за јединицу министарства за Украјину. Он је мршав и тих, стоичког изгледа. Не потиче из војне фамилије, али његов деда је служио у оба светска рата и био је затворен од стране савезничких снага 1945. године. Често ме у Америци критикују јер увек уредно испитам породично порекло европских званичника. Оно у стилу какве има везе ко су родитељи, дела су једино мерило вредности појединца. Са тим се генерално слажем, али у Европи то никада не може бити основа. Европски злочини су таквих размера, а окружење често толико токсично, да само наиван може да занемари утицај најближих на формирање друштвене свести свих нас.
Немачки милитаризам, који је филозофски утемељен у немачком идеализму који је кулминирао у кретенску идеју о натчовеку, је разорио Европу. Ни крсташке хорде нису своје редове успеле да попуне потпуно слепим, острашћеним убицама који су променили метод ратовања од бојног поља до тоталног уништења читавих народа. Немачки идеализам се претопио у „науку“ мерења лобања, боје очију, и крвних зрнаца, и уз Кантову етику створио услове за савршену друштвену олују. Кантова идеја друштвене дужности као категоричког императива је била савршена подлога за друштвену униформност потребну да се нацизам организује. Да ли је стари немачки идеалиста крив за нацизам? Наравно да не, али су интелектуалне егзибиције тог доба биле темељ и комунизма и фашизма.
Највећи критичар тоталитаризма, аустријски филозоф Карл Попер, је веома концизно изнео критику идеализма од Платона до Маркса у свом делу Отворено Друштво и Његови Непријатељи. Он је проникао у две хиљаде година фантазирања преточеног у оно што назива хисторицизам – уверење да историја има предодређен, законит ток и да друштво треба да тежи ка некој замишљеној „коначној савршеној форми”.
У суштини, само таква врста квази-науке, наслоњана на хиљаде испразних страница идеолошке метафизике, може да произведе некога као што је Адолф Ејхман. Његово суђење у Израелу и последње писмо упућено председнику Израела пре егзекуције јадно описује типичног идеалисту – он је само пратио свој морални код у ком је дужност изнад свега. Наређење унутар хијерархије је неупитна светиња, и злочини у суштини не постоје. Зато је брилијантна Хана Арент закључила да је зло банално, и није утемељено у некој вансеријској мржњи или мисли, већ у мањку критичке мисли и слепом праћењу идиотских политичких вођа. Поређаш гомилу кренета, даш им пар флоскула, униформу и то је то.
„Ако не будемо спремни да бранимо толерантно друштво од налета нетолерантних, толерантни ће бити уништени, и толеранција заједно са њима.“ вели Попер у једној од фуснота овог филозофског ремек дела. Сада је главно питање куда иде Европа, и Немачка са њом? Док улазим у Хрватску поред пасоша морам мирно да станем испред камере да ме униформисани дигитално претркељише. То је осећај који ниједан американац, никада, не може да има.
Прошлост и будућност немачког милитаризма и његово значење за Европу је кључ. Овде је тема искупљеност – да ли се Немачка искупила за Други Светски Рат или није. За неке то је историјски процес, а за друге вечни грех који нема рочност.
Немачкој је након рата наметнуто разоружање. Америчке и руске снаге су заузеле складишта оружја, спалиле фабрике и послале на хиљаде тона војне опреме из земље. Током Хладног рата, крљање са совјетима захтевало је нову западнонемачку војску, обновљену од редова бивших нациста, али увек под надзором Вашингтона. Других мушкараца није било, само оних који су стару дужност, према Хитлеру, заменили оном према америчком председнику у Западној Немачкој, и Кремљу у Источној.
Војна немоћ је била окосница немачког покајања и људског напретка. Након Хладног рата, уједињена Немачка је прихватила пацифизам као веру. То је допринело и економском расту и развоју неодрживе социјалне државе, јер паре нису ишле на тенкове и касарне, него на повећање пензија и других социјалних издатака.
Кришчан Фреудинг је као тинејџер 1980-их проводио време у америчким баровима у Графенверу. Ту је гарнизон америчке војске који служи као база за обуку НАТО-а. Обожавао је каже Амере, слушајући америчку музику и гледајући филмове. Све је изгледало као „крај историје“ јер су Амери сасули милијарде у Немачку кроз Маршалов план. Много више него у многе земље савезнике из Великог Рата. Логично је размишљао – па види како су Американци добри према нама упркос хорору кроз који је прошла Европа. У томе је кључ – хорор су прошли многи европски народи, са Јеврејима на челу, док су у САД Амери већи део рата провели у идеолошким расправама. Зато никада не могу да имају однос према Немачкој као на пример европски Јевреји, Пољаци, Срби, Роми, па чак и Французи. Кланица Другог Светског Рата се једноставно не заборавља.
Немачка је пре рата у Украјини трошила од 1-1,5% БПД-а на одбрану. Поређења ради, Америка троши око 3,5%. Пре неколико месеци амерички часопис Политико је дошао до радног документа Мерз-ове владе који на 39 страна детаљно описује како ће Немачка потрошити око ЕУР 377 милијарди на све врсте наоружања. То је око 8% немачке економије. Временски период ове потрошње није јасан, јер у буџету за 2026. годину нема ове цифре, него стандардни војни буџет од нешто више од 2% БДП-а. У Вашингтону нагађају када ће се тај план реализовати јер је јасно да ће добар део те лове бити потрошен на америчке војне системе. Проблем је мањак подршке Мерз-овој влади за овај потез, и инсајдери тврде да је страх од јавности главна препрека. Немачка јавност је скептична према плановима политичке елите да се наоружа, јер грађани памте много дуже од политичара.
У Европи се шири страх од рата са Русијом. Од Данске до Хрватске медији шире панику као да су руси кренули у поход и то објашњавају ратом у Украјини. Та ноторна глупост је главно оправдање за повећање војних буџета. Друго оправдање је нова америчка геополитичка стратегија која је пре пар дана видела светло дана.
Без контролисаних медија нема наоружања. Упркос чињеници да Русија нема никакве шансе у рату са НАТО савезом на територији Европе, хистерија је почела. Како другачије објаснити да ће повећање пензија бити преточено у тенкове? Исто тако Европа нема никакву шансу да војно покори Русију. Тај импас је одличан, нарочито за Балкан, који би у случају следећег великог рата, по сада већ устаљеној традицији, највише настрадао. То су Американци први схватили и одлучили да више не финансирају европску одбрану. САД се враћају у изолацију своје хемисфере у којој су и провели већи део своје историје. Период од Хладнод рата на овамо је изузетак у америчким ставовима које су неоконзервативци, у свом идеолошком лудилу, наметнули суштински прагматичним Америма. Зато Пете Хегсет, амерички министар рата (сам променио име министарства одбране у министарство рата), у једном дану тврди да нема више идеолошких војних интервенција Америке, а следећег дана рокне бродић неких венецуеланских јадника у парампарчад.
Монро-ова доктрина је јасна: Америке су америчке, и свако присуство било које друге силе сматраће се непријатељским потезом. Са друге стране, остатак света их не занима сем Индо-Пацифика. Европе нема ни у знаковима поред пута. Без америчке заштите, са Русијом која рашрафљује Украјину и са ЕУ лидерима који нису способни ни једну реформу да спроведу, Европи се лоше пише. ЕУ систем, економски неодржив а политички шизофрен, ће се урушити под тежином бирократских идеолога исто као што се и Југославија распала. Питање је само да ли ће распад бити ратни или мирољубив. Немачка је већ тога свесна, као земља која је финансијски највише допринела развоју ЕУ. Већина Немаца се пита зашто финансирамо корумпирану Бугарску и Мађарску од којих немају нити један бенефит. Сваки пут када питам људе у Источној Европи да ли је поштено да вас западна Европа деценијама носи на грбачи одговор је тајац. Тако су и Словенци финансирали Косово годинама и на крају се паметно исписали из неодрживе Југословенске уније. Сада су неколико пута богатији од својих бивших сународника.
Из свега наведеног испливава један закључак: Немачка мора да се наоружа. Нема другу опцију. То ће наравно подићи температуру у Европи, нарочито код народа који су кроз историју платили највећу цену нацистичких хорди. Питање је где је немачки мозак ових дана? Да ли су катедре филозофије и даље у идеолошкој екстази или је прагматичност превладала. Ја знам шта нам је чинити ако крену да серу о Канту.
Извор: Фејсбучење
