Пише: Татјана Лазаревић
Отуђена, од народа одрођена српска власт бије одсутну битку — како да задржи моћ коју губи, како да поврати страх који је ове године нестао.
Олујом пропаганде и огољене репресије, српска власт одржава се на челичној жици.
У репресији, на њу нису имуни ни они који пострадавају. Полу-информације их погоде попут навођених ракета. Као новинарка са Севера Косова, томе сам сведочила из прве руке.
Они који су терорисали Србе на Северу Косова данас тероришу остатак Србије – у преосталим слободним медијима о овоме се пише као разголићеној истини.
Када су са капуљачама разбијали кутије на централном бирачком месту у Митровици, Савамала се још није догодила, а београдска елита се утркивала с Бриселом у одобравању нове власти. За то време ми смо, запрепашћени, по први пут од ’99, на својим улицама гледали у лица високих полицијских званичника из Србије како слободно шетају, наочиглед међународне заједнице — са циљем, гле ироније и туге, да застраше и дисциплинују сопствене сународнике.
Када је један од тројице кандидата за градоначелника Северне Митровице, Димитрије Јанићијевић, убијен усред кампање, а други – Оливер Ивановић – затворен под оптужбама за ратне злочине, у Србији и Бриселу су аплаудирали демократичости изборног процеса — истом оном који ће четири године касније бити одстрељен.
Када је српска власт, против воље локалних Срба на Северу, интегрисала службу по службу Републике Србије у косовски систем, а кроз колаборацију и кохабитацију Српске листе и владајућих албанских партија успоставила монопол над заступањем интереса српског народа на Косову, и компромитацијом угрозила одрживост његовог постојања и идентитета, београдска елита је оптуживала управо Србе на Косову да угрожавају положај Србије.
Синановић: Киш и Амфилохије или о једној избледелој фотографији
Раскопавање тротоара и тргова, зазидавање тераса и прозора дивљим објектима — дешавало се „тамо доле“. „Тако вам и треба“, поручивали су нам.
Барикаде на Северу и бели шатори на магистралним путевима делу јавног мњења у Србији служили су за подсмех, више него што је било слуха за двоструки јарам у који је ухваћен остављен и ослабљен српски народ на Косову.
Паљење аутомобила и локала, осим што је изазивало згражавање, служило је као доказ имунитета престонице на дивљаштво.
А све ово представљало је потврду става да је крајње време да се Србија ослободи „косовског баласта“.
Од капуљача до шатора — главни пројектант, жао ми је, ипак је седео у Београду.
Није било реално очекивати да стотињак хиљада Срба на Косову дигне глас против једног тлачитеља, док га други све јаче подјармљује, угрожавајући му и национални идентитет, осим људских права.
Ако шест милиона Срба дозволи да у срцу престонице бели чадори претворе њихову културу, историју и суверенитет у вашар и бувљак, ако простор беспрекорног команданта елитног одреда који чува Србију, буде претворен у терен за одстрел глинених голубова — није витешки да се после деценију, и даље тражи кривац међу Србима на Косову, већ је витешки пригрлити свог брата у пострадању.
Извор: KoSSev
