Пише: Др Душан Крцуновић
Смисао за хумор и сатиру, неочекивани обрти и богат инвентар архаичних и заборављених ријечи, основна су својства недавно објављене збирке прича Јанка Јелића, под евокативним насловом Браћа на ломачи. Јелићеви ликови-приповједачи припадају разним профилима људи који углавном „подражавају ниже карактере“, речено аристотеловским језиком. Сви они се исповиједним тоном и искрено обраћају читаоцу у првом лицу, појављујући се у улози главних ликова. Свака прича је засебна, али постоји нешто што их изнутра, готово идејно повезује у јединствену цјелину.
Збирку отвара прича под насловом „Јеж“. Главни приповједач у причи „Јеж“ одбија да подијели неко своје интимно и загонентно мишљење са неименованим и насртљивим саговорником, говорећи да се претворио у јежа и да само са припадницима своје врсте може да разговара. Потом додаје:
„презирем све што на себи нема бодљу. Не вјерујем људима без бодље. Све што не боде најобичнија је лаж и најпоганија је превара. Нема истине тамо гдје ти се нешто оштро у месо не задере. И нема опстанка ко се каквом оштрином није заклонио“.
И попут јежа, приповједач истоимене приче се склупчао и накостријешио пред опасношћу која облијеће око њега, мамећи га на разговор, позивајући га на мирење и толеранцију, тражећи опраштање, разумијевање, оправдање иобразложење. Али, човјек претворен у јежа жели да остане у свом природном стању самоће и ћутње, чувајући своје мало „чудо слободе“ која га чини живим, и кријући од лукавог и навалентног радозналца неку своју „тајну“, неко своје мишљење и неку своју „тугу“ која слови и као „светиња над светињама“. Пред том тајном човјек претворен у јежа и сам осјећа језу. Чувени Рудолф Ото је у својој феноменологији светог описао доживљај пред светим као mysterium tremendum et fascinans, осјећање „страшне тајне и опчињености“. Осјећање језе које се појављује пред тајном претвара неке људе у јежеве.
Нешто од тога наслућујемо из Јелићеве приче, али то је само дио приче. Други дио приче везан је за неизречени идентитет насртљивог саговорника који засигурно не припада смјелом, али усамљеном и ћутљивом свијету људи-јежева. Његов идентитет би могао да припада једном другом симболу, али који се као такав не појављује у Јелићевој причи, већ је индиректно опризорен прастарим симболом јежа. Јелићево асоцијативно и алегоријско приповиједање усмјерава нам пажњу на класичну књижевност.
Међу фрагментима старогрчког пјесника Архилоха налази се и један од најзагонентијих, а он гласи: „Лисица зна много ствари, док јеж зна једну велику“ (poll’ oid’ alоpеx, all’ ekhinos hen mega). Уобичајено тумачење овог фрагмента је да упркос свим својима лукавствима, лисица ипак бива поражена једном једином јежевом одбраном – бодљама. И све би остало на томе, да поларизација између лисице и јежа није много дубља, јер су том симболиком у Архилоховом епиграму представљена два различита људска приступа стварности и животу, и сходно томе, двије људске нарави. Управо такво тумачење дугујемо великом мислиоцу, историчару идеја и есејисти Исаији Берлину који је 1951. године на Оксфорду одржао чувено предавање о Толстојевој философији историје, под насловом „Лисица и јеж“. Архилохов фрагмент ту се тумачи као фигуративни израз најдубље разлике која дијели, не само мислиоце и писце, већ и све људе. Према тој дубокој људској подијељености, с једне стране, постоје људи-лисице које одликује познавање многих ствари, али и мирење са границама људског знања. Такви људи су свјесни да „припадамо ширем поретку ствари него што можемо да разумијемо“, како каже Исаија Берлин, али они се задовољавају с тим што знају и са извијесношћу, чврстином и поузданошћу знања о шароликој разноврсности ствари овога свијета. То самоограничавање омогућава им да воде колико-толико спокојан и срећан живот. Но, у Јелићевој причи људи те феле су опсједнути оним што знају људи-јежеви. Људи-јежеви напросто се не мире са знањем многих ствари, не мире се ни са самим свијетом, јер вјерују у постојање једног универзалног организационог начела овог појавног свијета, али које се може наћи само ако се тај свијет трансцендује. Људи-јежеви чезну за сазнањем тог јединства и истине у основи ствари које само интуитивно доживљавају, не желећи да се скрасе ни код једног знања, ма колико оно било систематично и разноврсно. Тим вјеровањем у постојање врхунске истине и уједињујућег начела свијета људи-јежеви подбадају и себе и друге, а Јелићев човјек-јеж има бодље које су „окренуте и споља и унутра“. За разлику од људи-лисица, људи-јежеви својом чежњом за идејом с оне стране појавног свијета не прихватају овај свијет. Самим тим, они не налазе спокојство и срећу, већ само тугу, али зато постижу моралне врлине и чврстину карактера задобијене платоновским „оптимизмом истине и песимизмом живота“, како ће рећи Пол Рикер. Цијела поларизација између јежева и лисица има и политичке импликације, утолико што су људи-лисице наклоњени толеранцији и плурализму, док су људи-јежеви познати као монисти и отуда су непомирљиви у свом погледу на свијет, и несклони компромисима.
За самог Исаију Берлина, људи-лисице су Аристотел, Херодот, Еразмо, Шекспир, Гете, Пушкин, Џојс, док су људи-јежеви, Платон, Паскал, Хегел, Достојевски, Ниче, Прусту. Али, ако ову поларизацију међу људима и њиховим приступима стварности не схватимо сувише круто, а то није желио ни Исаија Берлин, онда се може рећи да сваки човјек у себи обједињује елементе оба симбола. Сам Платон је као писац припадао људима лисичије нарави, док је као мислилац припадао онима са јежевом нарави.
Кроз призму ове симбиличке поларизације између нарави јежа и лисице можемо разумјети Јелићево супротстављање мишљења и причања у првој причи чији се дијалошки монолог човјека-јежа ипак завршава његовим позивом насртљивом човјеку-лисици: „склупчај се овдје поред мене док ти не порасту бодље…“ Тај завршетак прве приче наговјештава епилог насловне приче „Браћа на ломачи“ која се појављује при самом крају истоимене збирке. Ријеч је о три несложна брата, од којих један напушта дом и одлази у град, остављајући двојицу браће да живе у нетрпељивости и несрећи. Један од њих, који више припада људима-јежевима, у стању растројства изазваног срџбом према брату и његовом неуспјелом браку, доноси одлуку да преда огњу цијелу имовину правећи ломачу од покућства и књига. Други брат нијемо посматра тај језиви призор, све до тренутка у коме је видио како се његов брат спремио да у ватру побаца дјела Шекспира (који код Берлина припада људима-лисицама) и Толстоја (код Берлина, «лисица која је провела живот мислећи да је јеж»). Тада га зауставља и два брата плачући полазе један другом у загрљај и измирење. Књиге су сачуване и братска љубав је планула као никад прије, управо поред ломаче припремљене класицима. Овај завршетак Јанкове збирке прича које све од реда имају ту јежеву бодљу, и лисичје лукавство говори и о односу између два погледа на свијет, односу између људи-јежева и људи-лисица.
У старогрчкој књижевности јеж има атрибут akratetos, у значењу: онај ко је „неосвојив“ или „несавладив“. Дубином значења и димензијом тајанствености таквим се показују и приче Јанка Јелића, а такав је и њихов аутор као личност, дакле – akratotes.
