Piše: Muharem Bazdulj
Žarko Puhovski je pre nekog vremena ovdašnju javnost vrlo efektno i sugestivno podsetio na rečenicu famoznog vestern-glumca Džona Vejna u kojoj kao da se mešaju njegovo životno i filmsko iskustvo. Vejn je, naime, jedanput odgovarajući na pitanje šta je naučio iz vestern (est)etike odgovorio ovako: „Nešto posve jednostavno: ako u mračnoj uličici vidiš kako trojica tuku četvrtoga, trebaš pomoći onome kojega tuku, čak i ako je, možda, gori od ove trojice.“
U tom smislu, reakcija svake normalne osobe na intenzitet hajke protiv Dinka Gruhonjića morala je, podsvesno i iz stomaka, da ide u pravcu solidarnosti sa napadnutim. Bez obzira na svu netaktičnost njegove notorne dubrovačke izjave, bez obzira na svu dubinu njegove očigledne srbofobije, čovek nije zaslužio da su u gradu u kojem živi preko trideset godina oseća kao progonjena zver.
Jadna vam hajka
I kao što onomad reče Gombrovič, lako ću ja s Borhesom, nego šta ću sa borhesovcima, tako je i ovde lako biti solidaran s Gruhonjićem, ali šta činiti sa patetetikom, glupošću, gadlukom i licemerjem njegovih takozvanih branilaca.
Najistaknutiji orden „Gruhonjić-difensa“ poneo je, očekivano, stari dalmatinski prvoborac zvani Viktor Ivančić. Barbu Viktora ne interesuju ni Slobodan Antonić ni Emir Kusturica ni Vladimir Tabašević kao ljudi koji su argumentovano i efektno kritikovali Gruhonjića; ne, on svoj gnev usmerava prema predsedniku Republike Srbije, Aleksandru Vučiću. On se jeftino sprda sa Vučićevim eksplicitnim iskazom izrečenim u svrhu zaštite Gruhonjićeve slobode govora i zaštite njegovog fizičkog integriteta. Vučić je, naime, rekao doslovno sledeće: „Sve najgore mislim o njegovim izjavama, ali ću svim silama da štitim njegov fizički integritet.“ Ivančić je to kvaziduhovito ismejao kao „silovanje Voltera“.
Omiljeni autor postjugoslovenskih kvaziliberala piše dalje kako se, istini za volju, slavna rečenica – „Ne slažem se niti s jednom reči koju si izgovorio, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da ih izgovoriš“ – Volteru pripisuje neopravdano, ali je u kolektivnom kulturnom pamćenju ona već nepovratno zavedena kao njegov doprinos intelektualnoj istoriji čovečanstva. Nakon tog kalamburčića za retardirane, barba Viktor nastavlja da bulazni „o navadi da se istini prilazi s leđne strane i da, sledom toga, misao dopire iz glave u dupe, jer, rekosmo, srpski predsednik radosno siluje francuskog filozofa“.
Komšinice, bona, doš’o komšija
A ja, evo, razmišljam kako je predsednik Vučić ipak ozbiljno otežao posao Viktoru Ivančiću. Morao je nesrećnik da se prilično potrudi da iskreira porno fantaziju o „silovanju Voltera“ pošto je predsednik Srbije kao čovek eksplicitno osudio pretnje.
A zamislimo samo, primera radi, da je Vučić ovako nastupio: „Podvriskivanje ustaša Dinka Gruhonjića i Ane Lalić sa glorifikatorom genocida nad Srbima Andrejom Nikolaidisom, najbolji je dokaz kako u konačnici završava dijalog sa ljudima koji ne uvažavaju nikakve činjenice.“ O, kakav bi se teren za literarnu „demonstraciju sile“ ukazao pred barba Viktorom. Nakucao bi valjda i više od deset šlajfni svojih dosadnih smatranja sa imaginarnom „čitateljicom“, još imaginarnijim maloletnim delinkventom čije prezime počinje inicijalom „K.“ i ko zna kakvim još protagonistima. A opet, nema na celom belom svetu tako benastog i budalastog predsednika koji bi zvanično izjavio nešto slično.
Nema? Pa dobro, Željko Komšić još uvek postoji. Jedan od troje bh. predsednika države pre neke tri godine, na svom je zvaničnom profilu na jednoj od globalno najpopularnijih društvenih mreža zaista napisao: „Podvriskivanje četnika Emira Kusturice i Muharema Bazdulja sa glorifikatorom genocida Peterom Handkeom, najbolji je dokaz kako u konačnici završava dijalog sa ljudima koji ne uvažavaju nikakve činjenice.“ Povod je bila histerija oko snimka sa privatne žurke na kojoj neki ljudi u opuštenom raspoloženju pevaju pesmu „Romanija“ koju inače izvodi Halid Bešlić.
Od pre nepune tri godine, dakle, dobro znam šta znači digitalna medijska hajka i s tim iskustvom iskreno saosećam s Dinkom Gruhonjićem. To je neobično neprijatno iskustvo, bez obzira što je povod za atak na mene mnogo benigniji od povoda za atak na njega. Ali s druge strane, ono što meni lično priziva gorak i ciničan osmeh je činjenica da su se stotine samoprozvanih „intelektualaca“ zabrinule zbog mogućnosti da Dinko Gruhonjić izgubi posao, mada su šanse za to realno manje od šansi da u vam trenutku dok čitate ovaj tekst meteor udari u glavu. Ja, međutim, pre nepune tri godine jesam ostao bez svog u to vreme jedinog redovnog izvora prihoda, a to se desilo isključivo kao posledica hajke koja se vodila protiv mene širom „regionalnog interneta“.
Ovi „slobodari“ što danas brane Gruhonjića tako što (digitalnim) golim grudima idu pred (digitalne) bajonete, u to vreme su likovali zbog „kanselovanja Bazdulja“.
Pre Nirvane
I Gruhonjić lično i njegovi drugari orgazmično su širom Fejsbuka i ostalog tviteraja uživali zbog gadarija i pretnji usmerenih prema meni, bez i najmanjeg, makar formalnog i čisto kurtoaznog, ukazivanja empatije i solidarnosti. Na istom frontu i fonu tada su se složno cerekali meketavi krugodvojkaški mecosopran Olje Bećković i paorsko-krajiški bariton Dinka Gruhonjića.
Gradska skupština Bihaća pre nepune tri godine proglasila je oficijelno i ceremonijalno Emira Kusturicu, Petera Handkea i mene „nepoželjnim osobama“. Kakvo god srpsko društvo bilo, potpuno je nemoguće da gradske vlasti Vršca, Pančeva, Vranja ili Zaječara proglase Gruhonjića, Lalićku i Ćorovićku za „nepoželjne osobe“, koliko god da bi to bilo drago Ivančiću i srodnim mu pojedincima koji tako neodoljivo podsećaju na ime prvog benda Kurta Kobejna.
Izvor: Rt.rs
