„Нико вас неће разумети. Комунисти ће вас гледати као непријатеља, неопредељени као лудака, пријатељи као будалу. Једино ће вас озбиљно узети полиција. И наједном се, у народу за који сте чули да је за слободу толике ратове водио, нађете у положају човека који о слободи озбиљно може разговарати једино са полицајцима“
Основна претпоставка успјешне комуникације јесте емотивна и интелектуална оформљеност (сазрелост) личности (са-говорника). Основно средство комуникације јесте језик!? Дијалог!? – „овдје људско запире познање“ (Његош), односно, како би цинично рекао Борислав Пекић: „Када два човека разговарају то често личи на гађање са завезаним очима. Наше конверзације често личе на покушај рибе да се споразуме са птицом“. Не знам да ли филозофија и интелектуални цинизам могу пружити икакву озбиљну (хитну) помоћ у настојању да се расвијетли расап комуникације у савременом свијету. Па ипак, читајући мукотрпно књигу Бориса Успенског, што носи назив „Ego loquens: језик и комуникациони простор”, остала је упамћена једна препорука са самог почетка књиге; наиме, позивање аутора да се прво договоримо о значењу основних појмова који ће се разматрати у књизи, јер без таквог договора можемо изгледати као људи након вавилонске пометње језика.
Дакле, са незаустављивом потребом исказивања и узалудним ишчекивањем да ће нас ико разумјети, да ће ико разумјети смисао изговорених ријечи. У таквој комуникативној, апокалиптичној збрци подједнако страдају и разум и душа. Тада људи из фазе „гађања са завезаним очима“ прелазе у фазу гађања каменицама, бакљама, флашама, пендрецима. Све зависи од околности. Но, човјек не може да живи без разумијевања.
Тешко је замислити човјека који бар једном није запао у неутјешни плач, ридање, самосажаљење, у јад над јадима, јер никог нема у овом многољудном свијету ко би га разумио, ко би га саслушао, а да та није полиција. „Нико вас неће разумети. Комунисти ће вас гледати као непријатеља, неопредељени као лудака, пријатељи као будалу. Једино ће вас озбиљно узети полиција. И наједном се, у народу за који сте чули да је за слободу толике ратове водио, нађете у положају човека који о слободи озбиљно може разговарати једино са полицајцима“ (Пекић).
Зајебанцију по страни. У расапу комуникације, у одсуству разумијевања, сирот човјек може да се опредијели за ћутање. Примјера ради, имао сам пријатеља са којим сам скоро свакодневно одлазио у студентски бифе. Наручимо кафу, понекад и двије празне шољице, те посједимо по два сата, без да проговоримо једну једину ријеч. Ћути он, ћутим ја – ћути свак о свом јаду. Одлично смо се, дакле, разумјели.
Према томе, уколико се испод наслага језика, ријечи, појмова не скривају амалгами душе, емпатије, емотивне зрелости до истинске комуникација, до разумијевања, никада неће доћи. Па чак и када пођемо у трговину, за шта је довољно да посједујемо емотивну зрелост дјетета од неколике године и таман толику способност говора, биће нам на души лакше, биће и хљеб укуснији, ако уз кусур добијемо понеки срдачан осмијех на каси.
Милорад Дурутовић
