Цетиње, 4. август 2026.
Без намјере да улазимо у полемику са медијском кућом и новинарем који су небројено пута показали мањак професионалности и вишак недобронамјерности у бављењу темама које се тичу Митрополије, укратко ћемо прокоментарисати наводе из текста објављеног јуче у Побједи под насловом „Из ризнице Цетињског манастира нестало 19 културних добара“.
Најприје, културно добро је збирка црквених утвари, а не појединачан предмет, тако да је аутор/уредник већ на самом почетку погријешио устврдивши у наслову да је „нестало 19 културних добара“. Истина је да радна група Народног музеја није својим извјештајем обухватила један број предмета из збирке, јер су јој били недоступни, а не да су нужно нестали. Уосталом, и сам аутор у тексту наводи да је званичан нестанак утврђен само за три панагије украдене у пљачки манастирске ризнице осамдесетих година прошлога вијека.
Дакле, супротно тврдњи аутора, екипа Народног музеја је имала несметан увид у стање свих предмета, онда кад је дошло до договора са Митрополијом. Можемо рећи да је сарадња била на веома добром нивоу. Тачно је да је Митрополија инсистирала на томе да се тим Народног музеја држи стручног дијела без улажења у питања својине над предметима. Због тога је дошло до одлагања предметног прегледа иницираног 2019. године. Но, тада се Митрополија, заједно са свим православним вјерницима ове земље, као што је јавности добро познато, борила против намјере тадашњег режима да Цркву подреди својим партијским и идеолошким интересима. Чим су се прилике стабилизовале, преглед је обављен.7
Аутор помиње да у току (никад завршене, а добро наплаћене) ревалоризације културних добара 2013/2014. године, стручни тим није имао прилику да изврши „визуелну проспекцију“ предмета из збирке, али прећуткује да је комисија Народног музеја имала свој тим који је претходно прегледао предмете, о чему је писала управо Побједа 19. априла 2013. године.
Овлашћени представник Митрополије је у Управи Полиције дао изјаву у вези са посљедњом кривичном пријавом поднијетом од стране Народног музеја због сумње на нестанак предмета и користимо прилику да те ставове поновимо. Могуће је да је нешто од предмета нестало у поменутој крађи, али да нису одмах ни евидентирани, јер се ради о иконама мањих димензија невелике материјалне и културне вриједности (углавном руског поријекла с краја 19. вијека – неке чак и одштампане на папиру у дрвеним оквирима). Не умањујући значај сваког предмета из историје, морамо нагласити да у ризници Цетињског манастира и нашим храмовима има много вриједнијих експоната (недостајући нису ни били дио сталне поставке). Такође, не искључујемо могућност да се неки од предмета вратио у посјед Народног музеја, као што се то десило са архијерејским жезлом (штаком) митрополита Петра Другог Петровића Његоша, који се сада налази у Његошевом музеју у Биљарди, иако није довољно јасно када је изнијет из манастира, а припада истој збирци. Могуће је такође да је, због мноштва икона у манастиру, дошло до изостанка идентификације неких од предмета и да ће се то исправити у наредном периоду.
На крају, највећи интерес да се ништа од насљеђа трајно не изгуби има управо Црква. Њено свештенство, монаштво и вјерни народ се свакодневно труде да се изгубљено нађе, разрушено сагради, недостајуће надомјести. Уз то, црквена добра се умножавају и то на начин да ће генерације испред нас имати шта да штите и о чему да се брину.
