Пише: Милија Тодоровић
Саопштење старјешине Саборног Храма оца Николе Пејовића, а у погледу инцидента који се одиграо прије двије ноћи пред Храмом Васкрсења у Подгорици, примјер је зрелости, прибраности и темељног хуманизма који има Црква. А има увјек у кризним ситуацијама. У складу са оним јеванђелским да се „молимо и за непријатеље“ Митрополија је стала заштитнички према неурачунљивој жени која се колима залетјела на црквена врата. Не пресуђујући унапријед какве су биле њене намјере. А онда је, истовремено, позвала јавност да не чини оно што је навикла да чини: да етикетира и насилнике и жртве, тражећи им или медицинске дијагнозе или идеолошке намјере. А то је јавност чинила и у случају два масакра на Цетињу, и у случају Алијагића …итд.
Свештеник Никола Пејовић: Најважније да су повријеђени ван животне опасности, утврдити све околности
Митрополија, на чији је Храм извршен атак управо има супериорну моралну позицију да не узвраћа истом мјером чак и ако би се доказали најгнуснији мотиви нападача, а поготово у овим данима када се несрећној жени не зна ни прави идентитет, а камоли пориви који су је водили у готово самоубилачки чин.
Поступак оца Николе и држање Митрополије представља образац како се гаси ватра у ужареним главама разних фејсбук јуришника и инстаграм „шерлокхолмсева“.
