Релативно ниска излазност на парламентарним изборима може се схватити и као добра порука гласача.
Шта год да је мотивисало пад гласачког интересовања, сасвим извјесно доприноси снижавању ирационалне, па и поражавајуће моћи и публицитета који уживају политичари.
Други добар индикатор од општег значаја јесте дебакл Небојше Медојевића и СДП-а. У првом случају то је знак да политика параразитирања више не може да се толерише, а у другом случају је сигнал да шовинистичка политика у јагњећој кожи демократије више никог не може да завара.
Трећи добар учинак отпада, будући да је СНП + Демос прешао цензус, те ћемо још гледати Јоковићеве дилетантске и бескорисне политикантске враголије.
Четврти добар учинак би могао стићи под условом да ПЕС „откачи” ГП УРА. Умало је Дритан Абазовић могао имати статус великог политичког формата, упркос томе што је његова гласачка подршка минорна. Дочим, у финалу изборне кампање показао је елементе паничне и подмукле жеље да би зарад очувања било каквог политичког лидерства био спреман да се врти као чигра на тацни де-пе-ес-овске плесне школе.
Пета добра ствар је што можда можемо добити стабилну владу, али не зато што постоји повољан контекст за такву позицију, сагласје сродних политичких идеја, него зато што има довољан број кандидата који више од добрих идеја краси властољубље. Биће то ипак лак договор, уз мало тежу расподјелу функција.
Најбоље од свега јесте то што су сви релевантни играчи уручили црвени картон ДПС-у. Морају и они да заслуже рад на терену, да добро ужаре опозиционе клупе.
Најгоре од свега јесте што је ДПС преживио као једина политичка алтернатива, а то има да захвале персонално Дритану Абазовићу и Андрији Мандићу. Остаје једино необично зашто де-пе-ес-овци толико здушно мрзе Абазовића. Можда не могу да освијесте парадокс њиховогвластитог политичког опстанка. Очевидно мисле да су изгубили на изборима 2020. Неће бити баш тако – они су поражени оне ноћи када су покушали да озаконе и наметну свим грађанима своје опредјељење за живот без Христа.
Милован Урван
