„Hjustone, imamo problem” do nove američke doktrine astropolitike: Nadmetanje u svemiru

Film je osvojio dva Oskara i ostavio gledaoce bez daha, a Henksov poziv Hjustonu postao je popularna fraza koja se neformalno koristi, često s ironijom, da opiše pojavu nepredviđenog problema u najsavršenije isplaniranom poduhvatu kakvi su bili NASA kosmički programi.

Kod nas je fraza „Hjustone, imamo problem“ možda najviše postala popularna zahvaljujući po njoj nazvanom igranom pseudo-dokumentarnom filmu slovenačkog reditelja Žige Virca iz 2016, u kome se prikazuje američko nastojanje da od Tita otkupe jugoslovenski svemirski program, navodno razvijan od 1957. do 1961, praktično sve do Gagarinovog leta u svemir, Kubanske krize, izgradnje Berlinskog zida i stvaranja Pokreta nesvrstanih u Beogradu. 

Danas je u Svemirskom centru u Hjustonu rečenica „Houston, We Have a Problem“, kao privlačna samoironija, ispisana na magnetnima stikerima, majicama i šoljicama za kafu u prodavnici suvenira. Ali ono što se 13. aprila 1970. desilo posadi Apola 13 bio je veoma dramatičan događaj, koji je samo zahvaljujući srećnom kraju mogao da se kasnije predstavi čak i sa izvesnom dozom humora.

Nesreća u svemiru

Posada je, naime, 56 sati nakon poletanja sa Zemlje imala nesreću koja ih je umalo koštala života. Astronauti su čuli glasan prasak i svemirski brod se zatresao.

 Ubrzo su videli da im na oba glavna električna pravca nivo električne energije opada. Za minut, Džejms Lovel je shvatio da je primarni rezervoar kiseonika komandnog modula eksplodirao i da svemirska letelica ispušta kiseonik u svemir, a došlo je i do akumulacije ugljen-dioksida zbog sistemskih grešaka. Posada Apola 13 postala je tako prva posada koja je izvela popravku modula u svemiru.

Uprkos svim problemima s kojima su morali da se suoče, na kraju su uspeli da slete u Tihi okean i kao neobičan čamac za spasavanje iskoriste „Akvarijus“, lunarni modul koji uopšte nije bio namenjen za ono za šta je poslužio. Napravljen je bio za dve osobe, a ne za tri, i mogao je da podrži posadu 45 a ne 90 sati, koliko je trebalo spasilačkoj misiji da ih pronađe.

Spasavanje posade Apola 13 je privuklo više pažnje javnosti nego bilo koji dotadašnji svemirski let do Zemljinog satelita, osim prvog sletanja na Mesec Apola 11. Udarni naslovi štampe širom sveta bili su posvećeni toj akciji, ljudi su sedeli ispred televizora čekajući nove vesti a televizijske mreže su prekidale svoje redovne programe zbog svake nove informacije. Papa Pavle VI je predvodio 10.000 ljudi u molitvi za bezbedan povratak astronauta; deset puta veći broj molio se na verskom festivalu u Indiji. Senat Sjedinjenih Država je 14. aprila usvojio rezoluciju kojom se preduzeća pozivaju da naprave pauzu u devet uveče tog dana kako bi omogućili molitvu zaposlenih.

Centar u Hjustonu

Američka Nacionalna uprava za aeronautiku i svemir (NASA) stvorena je 1. oktobra 1958. „da bi se obezbedila istraživanja problema letenja unutar i van Zemljine atmosfere i za druge svrhe“. To je bilo godinu dana nakon što je Sovjetski Savez lansirao svoj Sputnjik 1, pa je „svemirska trka“ postala deo hladnoratovskog rivalstva.

Svemirski centar u Hjustonu je osnovan 1961. godine kao sedište kontrole misije za američki program letova u svemir s ljudskom posadom. Godine 1973. dobio je ime „Džonson“, u čast pokojnog predsednika Lindona B. Džonsona, rođenog u Teksasu, koji je imao odlučujuću ulogu u odluci da se centar izgradi baš u Hjustonu.

U centru se astronauti obučavaju za svoje misije. U svojim ranim danima, centar je vodio projekte Džemini, Apolo, Apolo-Sojuz i Skajlab. Bio je i centar programa Spejs šatla (Space Shuttle) od 1981. do 2011. godine, a trenutno vodi operacije i misije Međunarodne svemirske stanice, nadgleda razvoj svemirske letelice Orion i program Gejtvej (Gateway), kao i brojne druge projekte istraživanja svemira. Kako je centar evoluirao u jednu od najvećih istraživačkih i razvojnih ustanova NASA, šire područje Hjustona se razvilo u vazduhoplovno središte čije najvažnije obeležje predstavlja upravo ovaj kontrolni centar.

Kako je izabran Hjuston

Do kasnog leta, 1961. je bila godina uspeha i obećanja za NASA. Alan Šepard je 5. maja poleteo u svemirskoj letelici Merkjuri uparenoj sa Redstoun lansirnim vozilom i postao prvi Amerikanac u svemiru. Iako je tri nedelje ranije Jurij Gagarin postao prvi čovek u svemiru, Šepard je bio prvi čovek koji je kontrolisao letelicu u svemiru – Gagarinova letelica Vostok kontrolisana je sa Zemlje.

Nešto kasnije, predsednik Džon F. Kenedi obratio se zajedničkoj sednici Kongresa tražeći ogromnu sumu za svemirski program – 531 milion dolara odmah i čak 9 milijardi dolara u narednih pet godina – da bi se astronauti bezbedno spustili na Mesec i vratili kući.

Za to je bio potreban novi Svemirski centar. NASA administrator Džejms Veb je imenovao tim da obiđe lokacije od Tampe na Floridi, do Baton Ruža u Luizijani, San Dijega u Kaliforniji i Hjustona u Teksasu kako bi pronašli pogodno mesto za novo središte istraživanja svemira.

Tim je počeo sa listom od 22 grada, smanjio spisak na 9, ali i dodao 14 novih lokacija. Zatim je obišao 23 lokacije, mnoge u blizini značajnih vojnih baza, pre nego što je napravio svoj prvi izbor – Tampa, Florida. Ali, predsednik Kenedijevog Kosmičkog saveta bio je Teksašanin, podpredsednik Sjedinjenih Država Lindon Džonson. On je preinačio ovaj izbor i preusmerio kosmički razvoj u svoju saveznu državu. Teksas je imao dosta političara koji su podržavali kosmički program. 

Univerzitet Rajs je poklonio najveći deo lokacije za novi centar – 1.000 hektara pašnjaka jugoistočno od Hjustona, kod zaliva Galveston. Univerzitet je ranije dobio to zemljište kao donaciju od kompanije Hambl Oil. Savezna vlada je kupila dodatnih 600 hektara kako bi se centar približio autoputu.

Mesec kao „odskočna daska“ za Mars

U delu Svemirskog centra u Hjustonu koji je danas moguće posetiti i razgledati nalaze se tri celine: raketni hangar, istorijska Kontrolna soba i deo za pripremu i obuku kosmonauta. U raketnom hangaru nalazi se raketa Saturn V. Ona je najviša, najteža i najmoćnija raketa koja je ikada letela. NASA je koristila ove kolosalne rakete tokom programa Apolo, kako bi lansirala Amerikance na Mesec. Oko Saturna V izloženi su podaci o svih 17 misija Apolo, do okončanja ovog programa. Posebno mesto zauzima upravo misija Apolo 13, koja je predstavljena i posebnom skulpturom.

U svetu su izložene samo tri rakete Saturn V. Raketa u Džonsonovom svemirskom centru jedina je koja se sastoji od celokupnog hardvera sertifikovanog za letenje. Ukupno je u svemir, od 1967. do 1973. godine, lansirano 13 raketa Saturn V. Odnele su 26 astronauta u svemir, sa šest uspešnih misija sletanja ljudi na Mesec. Saturn V je u svojoj poslednjoj misiji u orbitu lansirao Skajlab, prvu američku svemirsku stanicu.

Kosmički centar u Hjustonu posetiocima danas najavljuje let na Mars kao sledeću tačku obnovljenog američkog kosmičkog plana. Oživljavanje kosmičkih ambicija SAD počelo je s Donaldom Trampom, koji je tokom posete Svemirskom centru Kenedi na Floridi 2017. godine pozdravio rad američkog svemirskog programa na vraćanju astronauta na Mesec do 2024. „Ali krajnji cilj je Mars“, rekao je Tramp novinarima posle sastanka u Beloj kući sa australijskim premijerom Skotom Morisonom. Mars je, dodao je Tramp, uzbudljivija meta od Meseca.

„Zaustavljamo se na Mesecu. Mesec je zapravo lansirna platforma za Mars“, rekao je tadašnji američki predsednik. „Rekao sam: ‘Hej, završili smo Mesec, ali to nije tako uzbudljivo’. Dakle, letećemo i na Mesec, ali ćemo u stvari leteti na Mars.

“ Komentarišući kosmičku politiku vlastite administracije, Tramp je izjavio: „Uz sav novac koji trošimo, NASA ne bi trebalo više da priča o odlasku na Mesec – to smo uradili pre 50 godina. Oni bi trebalo da budu fokusirani na mnogo veće stvari, uključujući Mars, čiji je Mesec deo, odbranu i nauku!“ Ova Trampova izjava šokirala je mnoge kosmičke entuzijaste, jer se Mesec tradicionalno ne smatra delom Marsa. U svakom slučaju, NASA se prihvatila ovog zadatka i sada već zvanično najavljuje ovu vrstu poduhvata – let na Mars sa zaustavljanjem na Mesecu.

Kosmička stanica bez znaka domaćina

NASA sada ponosno saopštava da koristi „odskočni pristup“ ljudskog istraživanja svemira, nadovezujući ga na prethodno šezdesetogodišnje iskustvo i više od 20 godina neprekidnog prisustva ljudi na Međunarodnoj svemirskoj stanici u niskoj Zemljinoj orbiti, kako bi proširila „prisustvo čovečanstva u svemiru dalje nego ikada ranije“.

Zanimljivo je da se u svemu ovome poseban značaj pridaje radu Međunarodne svemirske stanice (International Space Station – ISS) koja je „izgradila osnovu za sprovođenje složenih operacija u svemiru, istraživanju u okruženju mikrogravitacije, podsticanju rastuće svemirske ekonomije i stvaranju međunarodnih partnerstava ka zajedničkom cilju“.

Ali, „međunarodna partnerstva“ imaju svoje neobične limite. Tako se u velikom prostoru posvećenom Međunarodnoj kosmičkoj stanici nigde ne nalazi ni trag da je reč o ruskoj kosmičkoj stanici, niti da kosmonauti na nju poleću svakih 6 meseci sa kosmodroma Bajkonur u Kazahstanu, odakle NASA i Roskosmos zajednički vode ovaj projekat, s tim što NASA godišnje plaća desetine miliona dolara za svoje učešće u ovom projektu.

Na početku ukrajinskog sukoba, kada su uvedene bezbrojne sankcije protiv Rusije, Međunarodna kosmička stanica se takođe našla na listi oblasti za koje se predlagalo prekidanja svake saradnje sa Rusijom. Ali veoma brzo se odustalo od toga, pa je saradnja u svemiru ostala tradicionalno područje rusko-američke kooperacije, koje je kao takvo opstajalo i u najoštrijim hladnoratovskim konfrontacijama – od Čehoslovačke 1968. do Avganistana 1989. Ipak, u brojnim izloženim detaljima i informacijama o kosmičkoj stanici, Rusija se ne pominje ni rečju, dok među zastavama zemalja brojnih učesnica u misiji nema ruske zastave. 

Međunarodna kosmička stanica ostaje suštinski važna za poduhvat „s Meseca na Mars“. Na njoj se testiraju hardver i sistemske operacije potrebne za ljudske misije na Mesecu i Marsu. Tu se određuju najvažniji elementi misije – rakete, svemirske letelice, roveri, svemirska odela, komunikacioni releji i još mnogo toga što će se postepeno razvijati i isporučivati na Mesec i Mars za istraživanje ljudskih posada u „dubokom svemiru“.

Misije „Artemis“ planirane su da omoguće dugoročno prisustvo na Mesecu i pripreme za sledeći „džinovski skok čovečanstva – ljudske misije na Mars“.

Trampovo oživljavanje odumrlih američkih svemirskih ambicija uklopilo se u eru novog rivalstva velikih sila, nastalu usled ukrajinskog sukoba i ambicija za redefinisanje postojećih saveza i globalnog odnosa snaga. Veoma brzo je pronađena i odgovarajuća teorija, koja ima za cilj da pruži intelektualno obrazloženje za uspostavljanje „kosmičkih interesnih sfera“ na način koji bi preslikao zemaljske na kosmičke odnose snaga. Ta teorija već ima ime – astropolitika.

Šta je astropolitika?

U tom pogledu, knjiga „Astropolitika: Klasična geopolitika u svemirskom dobu“, koju je napisao američki profesor komparativne strategije i vojnih studija na Komandno-štabnom koledžu vazduhoplovstva Everet Karl Dolman, bila je najznačajniji rad o geopolitičkom značaju svemira koji je autor predstavio kroz sočiva velikih teorija kao što su teorija pomorske moći Alfreda Tajera Mahana i geopolitičke teorije Makindera, Spajkmena i Fridriha Racela.

Astropolitika je velika strategija, po mnogima najveća od svih dosadašnjih. U okviru ovog rada, ocrtan je okvir strateškog pristupa sadašnjem i bliskom budućem području rivalstva u svemiru, gde se tehnologije rata i primene sile razmatraju samo u onoj meri u kojoj osvetljavaju i racionalizuju stratešku politiku.

U razvijanju „teorije svemirske moći“ počinje se njenom istorijom i ide od nekoliko ezoteričnih, kabalističkih konstrukcija koja bacaju svetlo na početak novog razmišljanja u strateškim studijama. Ali, najvažnija poruka je da se realpolitika projektuje na astropolitičko okruženje kao sledeće poprište politike sila, dok se na kraju obrazlaže zašto je liberalna država poput SAD dužna da predvodi svemirsku istoriju čovečanstva.

U svom najužem smislu, „astropolitika“ je produžetak teorija globalne geopolitike 19. i 20. veka u kontekstu ljudskog osvajanja svemira, a u opštijem i sveobuhvatnijem tumačenju, to je primena realističke vizije državne konkurencije na politiku svemira, posebno razvoj i evoluciju pravnog i političkog režima prisustva država u svemiru.

„Vojno-kosmička strategija“ je bila značajan deo ratnih strategija hladnoratovskih supersila SAD i Sovjetskog Saveza, i bila je fokusirana na kontroverze u vezi sa odbranom od balističkih projektila i protivsatelitskog oružja. Iako su se obe supersile odrekle upotrebe svemira u vojne svrhe, prekid svih komunikacija i raskidanje nuklearnih sporazuma između Sjedinjenih Država i Rusije zbog rata u Ukrajini učinile su i vrednost ovih dogovora ništavnim, pa je sada i svemir područje nadmetanja i mogućnog vojnog sukoba. Baš kao u stripovima, značaj „svemirske moći“ pretenduje da nadmaši mnoge druge strateške koncepte rata i sukoba u budućnosti.