Kroz sve tekstove se jasno uočava istinska hrišćanska pozicija autora, koja podrazumeva da je svaki čovek „ikona Božja”, bez obzira da li on sam želi da veruje ili ne želi. Sa takvim sagledavanjem čoveka razvija se i posebna antropologija, a to je duboko poštovanje prema slobodi izbora ikone Božije, kako god se nama ti izbori činili
Zbirka tekstova o. Gojka Perovića, O hrišćanskom i građanskom identitetu: Razmatranja o aktuelnim pitanjima duhovne situacije našeg vremena, donosi i razmatra sve aktuelne teme koje su se akumulirale iz istorijski ranjivog pitanja identiteta i nasleđa Crne Gore, a čiji pokušaj rasvetljavanja umnogome doprinosi društvu u celini i njegovom suočavanju sa trenutnom političkom situacijom. Knjiga obuhvata kolumne i intervjue, kojisu nastali u periodu od 2013. do 2019. godine. Prvi utisak koji se nameće pri čitanju jeste da autor izuzetno poznaje istoriju i bogoslovlje. On nas kroz ove oblasti vodi suvereno i nenametljivo, ali ubedljivo i postojano. Ne samo da će mnogi koji uzmu ovu knjigu u ruke biti zahvalni autoru jer su uistinu imali mnogo toga i da nauče, da se oplemene i prošire svoje uvide, nego je erudicija kod ovako delikatnih pitanja zalog jednog relevantnog aktera događaja čija se interpretacija sa uvažavanjem mora uzeti u obzir. U ovom prikazu ćemo obratiti pažnju na dva krucijalna momenta za koja verujemo da su i osnovni motiv celokupnog dela. Prvi je, svakako, problem razumevanja sekularizma i sekularnog društva, a drugi je „površnost” i „zlonamernost” u nametanju informacija, a gušenju istinskog znanja.
Otac Gojko s pravom kritikuje današnje viđenje sekularizma kod onih koji sprovode vlast u Crnoj Gori. Pojam sekularizma se kod njih ograničava na ono što je bila praksa posle 1945, kada su otpočeli procesi odvajanja Crkve i države u najširem smislu. Taj vid sekularizacije bio je proaktivan, jer nije samo odvajao Crkvu nego je, nažalost, išao i ka njenom fizičkom istrebljenju. Moguće je da mnogi, kada kažu sekularizam, značenje ovog fenomena nužno redukuju crpeći znanje iz istorijske prakse kojoj je inertno da žudi za uništenjem Crkve, pa čak i kroz stvaranje lažne crkve. Upravo ovakvo razumevanje kritikuje autor knjige i trudi se da ga reinterpretira na sasvim drugačiji način. S druge strane, svaka kritika društva koja dolazi iz redova Crkve dočekana je kod pojedinih učesnika javnog prostora kao klerikalizam, mešanje u politiku i ukazivanje na nepomirljivost ova dva entiteta.
Međusobno nepoverenje koje se gradi između društva i Crkve, za moguće posledice može imati negativne tokove jednomislija i homogenizacije,
odvodeći u njih i državni i crkveni entitet. To u biti nije dobro, jer će i kod jednih i kod drugih težiti ka uniformisanosti ideja, a protiv sloboda i kreativnosti pojedinaca. Nobelovac Teodor Šulc je krajem sedamdesetih godina govorio o tome da će privredna moć nacija sve više zavisiti od stanja ljudskog kapitala. Taj kvalitet činiće stepen obrazovanosti, talenata, energije i volje. Za stvaranje društva koje će zaista biti po meri savremenog čoveka, svako odbijanje dijaloga i insistiranje na podelama koje sa sobom nose kao posledicu ostrašćenost i poslušnost, gomile koje su za i protiv, jeste korak unazad, a takvu, nažalost, situaciju sada vidimo u Crnoj Gori. Osećajući ovakve moguće posledice, o. Gojko Perović se trudi da ne ulazi u rovove emotivnih sukoba, raspirujući dodatne podele, koje će u konačnici gasiti slobodu. Otuda je u ovoj knjizi evidentan pokret ka drugome, pružanje ruke i energično traženje zajedničkih koraka, koji ne smeju voditi u dalji razdor. Tako se o. Gojko čitaocima predstavlja kao odgovoran hrišćanski sveštenik, intelektualac koji mudro promišlja vreme i društvo u kojem živi, ne dopuštajući da olako izgovorene reči samo još više produbljuju rane. Njegovo obraćanje svim građanima Crne Gore, gde ih poziva i savetuje, prožeto je duhom i autorefleksije – gledajući sebe i druge, a ne upirući prstom u drugog i drugačijeg, jedini je put ka mogućoj koegzistenciji koja mora biti zajednička budućnost svih građana:
,,Nije uzalud, blaženopočivši patrijarh Pavle bez prestanka ponavljao „Budimo ljudi”, „Budimo ljudi”… pa opet „Budimo ljudi”… Ranije sam se pitao zašto je on toliko insistirao na tom pozivu. Mislio sam da se to nekako podrazumijeva. To da smo ljudi… Ali što vrijeme više prolazi, gledajući samog sebe, i ljude oko sebe, shvatam da je ogroman posao pred nama. Da jedni druge bratski, komšijski, kumovski, prijateljski pozdravimo, da se saslušamo, da se izmirimo…, a ne da jedni druge ućutkujemo i pokazujemo samo – šta sve ovom drugom nedostaje“
S druge strane, autor pažljivo i dosledno gradi argumentaciju kojom želi da obogati i nadahne svoje čitaoce. Možda najučestalija praksa današnjeg vremena jeste neka vrsta informisanosti, pa ma koliko površna ona bila. Od prosečnog konzumenta medijskih sadržaja se ne očekuje da mnogo misli,
on treba da bude oblikovan mnoštvom, najčešće nebitnih, ali i pogrešnih činjenica i novosti. Obrazovanje, takođe, popušta pred imperativom socijalnog identiteta nauštrb kognitivnih znanja. Alternativni putevi saznanja postavljaju se u istu ravan sa napornim i dugotrajnim naučnim radom. U takvoj jednoj paradigmi, nije lako odgovarati na pitanja i truditi se voditi dijalog. Mnogo je lakše odustati od razgovora, biti uveren u svoju intelektualnu dominaciju i ćutati. Perović se pak odlučuje za drukčiji, a rekli bismo i teži način – aktivnog učešća u javnoj sferi. Naročito je teško u ovom vremenu biti učesnik javnog života kada se svaka profesija obezvredila pa neretko merodavnost i kredibilitet se stavljaju ruku pod ruku sa šarlatanstvom. U vremenu amatera i sujetnih neznalica, izuzetno je naporno nalaziti prostor za dijalog, ali i strpljenje. Proizvoljnost i nedoslednost koja je postala legitimna svuda, ostavlja nas duboko zamišljenima nad budućnošću generacija koje dolaze. Kao da je obrazovanje, barem u svom kognitivnom smislu, postalo uzaludan posao. Otac Gojko Perović sa strpljivošću i odgovornošću pokušava da dođe do čitalaca. On pažljivo odabira teme, te koncentrisanim i jasnim, ali ipak sadržajnim jezikom, pokušava da dopre do što većeg broja ljudi. Nije sklon komplikovanim formulacijama koje bi samo odvratile nepostojanog čitaoca, gubeći ga iz borbe da se uhvati u koštac sa svim problemima koji pred nama iskrsavaju.
Autor izbegava zamku, kojoj su mnogi hrišćani u trenucima beznađa često skloni, a to je da sa prezirom gledaju prema svetu. Otac Gojko se uporno trudi da bude deo aktivne borbe svoje Crkve i vere, ne dokazujući da je svet loš, nego ukazujući da on može biti bolji. Hrabro i kritički se odnosi prema društvenoj situaciji u Crnoj Gori, ali istovremeno nikada ne ide na razaranje tog društva, zahteva da društvo pokaže širinu koja mu je neophodna da bi bilo deo prosvećenih zemalja u Evropi. Kod o. Gojka nema podvajanja građane Crne Gore ni po jednom osnovu. Ne odbacuje ih, nego poziva na zajednički rad u stvaranju uistinu kvalitetnijeg društva. Govoreći o jednoj konferenciji, on govori o idealima dijaloga: „Bilo je nečeg uzvišenog u tom međusobnom uvažavanju, pa skoro – strahopoštvovanju, u nekom osjećaju da je važnije saslušati drugog, nego izreći svoj stav!”
Kroz sve tekstove se jasno uočava istinska hrišćanska pozicija autora, koja podrazumeva da je svaki čovek „ikona Božja”, bez obzira da li on sam želi da veruje ili ne želi. Sa takvim sagledavanjem čoveka razvija se i posebna antropologija, a to je duboko poštovanje prema slobodi izbora ikone Božije, kako god se nama ti izbori činili. Privrženost hrišćanskom pogledu na svet ne dopušta nam satanizaciju drugog ljudskog bića, samo zato jer drugačije misli, govori ili živi.
Srpska Pravoslavna Crkva u Crnoj Gori potrebuje odbranu i zaštitu, ali ona neće biti uspešna ukoliko se odlučimo za agresivnu racionalizaciju
argumenata. Mnogo ćemo bolje delovati u procesu izgradnje platforme za dijalog ukoliko se okrenemo kreativnom proučavanju sopstvenog bogoslovskog i istorijskog iskustva. Sve ovo predstavlja nepresušan izvor za otvaranje mogućnosti u procesu stupanja u razgovore sa akterima u sadašnjem sekularnom društvu. Otac Gojko Perović je veoma uspešno kroz svoja pisanja posegao za pravom merom, otkrivanjem činjenica i smirenim i jasnim jezikom ukazujući na potrebu da se stvara društvo slobodnih, obrazovanih i osvešćenih ljudi, jer kako sam autor kaže, „ljudi koji se prezivaju kao ja – ima u sve tri konfesije. Ako je naše prezime toliko široko, da se pod njim neki boje Boga, a drugi imaju straha od Alaha – a da, pri tom, jedni druge ne pritiskamo, niti ubjeđujemo, e pa onda možemo i moramo imati suživot i pod ovom kapom, širom od svakog prezimena, koja se zove Crna Gora.”
Prof. dr. Rastko Jović
Izvor: Nikšić: Institut za srpsku kulturu, (2020)
