Изношење неистина, некад може бити плод жеље да се истина сакрије и да се саговорник слаже – што најчешће спада у нечасне радње, а некад је то просто посљедица површног бављења темом – што спада у брзоплетост. Брзоплетост не спада у морални преступ, али у аналитици није пожељна. Госпођу Ратку не доводим ни у какву везу са огрешењем о морал и са лажима. Напротив, њени текстови, које радо читам, плијене истинољубивошћу и особитом прецизношћу израза. Тај утисак о њеном писању ме је, „ничим изазваног“, изазвао да се огласим, када сам уочио нагли пад квалитета њеног стваралаштва управо на тему за коју сам везан и срцем и душом. За коју сам, управо, вјенчан. (Наиме, према светоотачком тумачењу Тајне Цркве, свештеник се буквално вјенчава са Црквом приликом свог рукоположења, и остаје јој вјеран до краја. То није његово запослење, или припадност некој партији. То је његов однос са живим Богом, и не могу га раскинути никакве људске грешке, ма ко да их учини.) Сличан утисак о добрим намјерама (упркос „жабама и бабама“), очигледном списатељском таленту, али и недостатку стрпљења у доношењу закључака имам и приликом читања осврта мр Луке Лопичића.
Право је и једног и другог аутора да се култом Светог Саве у Црној Гори баве онако науспут. Колико им слободно вријеме дозвољава. И да, као маказама, одсијецају теме у стилу „довде је црква, а одавде је идеологија“. А да у проучавању теме не иду даље од „извора“ какви су свештеник Најдановић или аналитичари Бешлин и Вељковић. Потпуно је легитимно и да млади магистар закључује како израз „философија живота“ није ствар вјере него идеологије. Само, зашто би Црква, у овом случају СПЦ, и њена Митрополија црногорско-приморска, и њени свештеници, прихватали да их неко поистовјећује са таквим анализама светосавља? Зашто, када сви ми, вјерници и свештеници имамо другачије виђење и схватање светосавља, и када га и међу собом, и према јавности оглашавамо барем једном годишње на толиким светосавским сабрањима, гдје светосавске бесједе износе најугледнији интелектуалци овог поднебља? И нигдје, ни у једном пасусу нећете наћи позивање на то да светосавље присутнима значи некакву политичку идеологију, да се проповиједа као нека идеологија, него управо као тек једно од имена за култ, за традиционално и колективно поштовање светачког лика Саве Немањића. За мене лично, појам „философије живота“ (ако већ морам да га поредим са нечим) ближи је духовној него идеолошкој мисли.
Дакле, црквену тему на црквеним скуповима, поводом црквених празника, пред вјерницима, али и пред широм јавношћу дефинише управо – Црква. Односно, аутор теме. Слободан је простор да о свему томе своје мишљење да ко год хоће и како хоће, али је најозбиљније и најлегитимније да сам аутор (неке објаве, неког конкурса, неке бесједе и прогласа) каже шта јесте а шта није мислио да каже или саопшти. Може тај аутор некоме бити противрјечан, може некоме дјеловати неубједљиво, па ипак – ако имате намјеру да га јавно оцјењујете, послушајте детаљно и пажљиво шта он каже о теми коју износи, и како је он сам види, па тек онда спроводите бочне анализе. Немате времена за то или вам није до тога? Е па у том случају, прескочите анализу.
Да бих избјегао превелико и нереално ширење теме изван оквира једног дневног листа, позваћу се на то како је највећи теолошки ауторитет данашњице на простору Црне Горе, блаженопочивши митрополит Амфилохије говорио о томе шта јесте, а шта није – светосавље. Успут, он је лично покретач обнављања светосавских скупова по Црној Гори и оснивања црквених школа. На више мјеста митрополит Амфилохије говори о „светосављу“ као о тек једном од многих имена којима се именује црквени култ, духовно поштовање Светог Саве и сљедовање његовом примјеру. Он лично под светосављем није видио, а још мање подразумијевао никаву политичку идеологију, него управо једну од грана или праваца црквеног учења. Сљедовање Свецу и угледање на његов рад јесте – црквено учење. А у црквена учења спада и учење о односу Цркве према политици, држави и земаљским идеологијама и разноразним идолима.
Отац Јустин Ћелијски и владика Николај Велимировић, обојица светитељи Цркве, дефинисали су „светосавље“ као „православно хришћанство српског стила и искуства“, а и као хришћанску „философију живота“ људи овог поднебља. За такву дефиницију митрополит Амфилохије каже да је „изворно и правилно схватање“. Јер – постоје злоупотребе. Те злоупотребе су спроводили неки политичари, па и неки „црквени људи, страначки опредијељени“ – издвајајући светосавље из саборног духа Цркве, стварајући од њега народни идол, и у најгорем виду те злоупотребе вршећи чак обоготворење Светог Саве – што је супротно духу самог Светог Саве, који је цио живот служио Христу. Такво поимање је супротно Светом Сави. Митрополит Амфилохије је говорио како светосавље има свога смисла онда када изражава ону вјеру у живот вјечни, коју је свједочио и којом нас је поучавао управо Свети Сава. Другим ријечима, свако друго схватање и објашњавање светосавља је бесмислено.
Овим је митрополит Амфилохије изразио став свих нас садашњих свештеника а његових ученика, према (зло)употреби овог култа од стране десних, политичких и радикалних група, али – пазите сад ово – и према инсистирању љевичара, атеиста и агностика, да је само ова злоупотреба, у ствари једина права употреба ове ријечи и схватања овог појма.
Други велики српски теолог, на моју срећу и част – такође мој пријатељ и учитељ, исто тако рођен у Црној Гори као и покојни митрополит, блаженог спомена проф. др Радован Биговић је овако видио светосавље: „Свети Сава је, чини се, по начину мишљења савременији од наших савременика. Као да ми живимо у његовом, а он у нашем времену. Због тога он није наша прошлост него наша будућност. Он је стварао аутентичну и отворену српску културу, спремну да од других прими све оно што је достојно да буде примљено, али истовремено способну да одбаци све што скрнави људско достојанство. Циљ му је био да његова земља буде земља слободних, разноликих и различитих људи који ће међусобно да сарађују. Идеал су му били часни и свети људи којима све треба да буде подређено. Циљ му је била „света“, а не „велика“ Србија, јер је земља највећа када је земља светих и честитих људи.
Начела правде, права, слободе, мудрости и љубави уградио је у темеље српске државе. Његова политичка философија је објединила најбоље политичко-правне и државне традиције Атине, Јерусалима и Рима. Стварао је државу за потребе људи, а не људе за интересе државе… Њиме су се преображавала и надахњивала. Он им је био путоказ, визија, перспектива и животна философија. Који би народни и друштвено-политички идеали данас били модернији, напреднији, човечнији?“ Отац Радован говори о средњем вијеку кад су свештеници и свеци правили државе, и нема ни најмање примисли да би се такво што могло или требало радити сада. Он је заговарао да се данашњим/новим/модерним начином чувају најбољи/провјерени/достигнути домети прошлости. То је, према њему, било – светосавље.
Култ светитеља није непомични споменик, нити пепео и прашина прошлости, него ватра која се преноси. Како рече српски књижевник Владимир Пиштало: „Традиција није обожавање пепела, него преношење ватре“. Симболика о пепелу и ватри најприкладнија је управо у случају култа Светог Саве, који је један земаљски моћник покушао обуставити тако што је спалио светитељеве мошти на Врачару. Покушао их је претворити у пепео и прашину. Међутим, та његова ватра, коју је разгорио у злочиначкој намјери, распалила је још више свјетлост свечевог лика, и може се рећи да је култ Светог Саве, још више и још дубље раширен међу православцима на Балкану – послије овог злодјела. Попут крста, који је до Христовог страдања био оруђе срамне смрти (вид смртне казне који је осим ликвидације доносио и понижење осуђеника), а послије Христовог распећа постао симбол побједе онога који је на њему издахнуо, тако је ватра на Врачару постала жеравица која је распламсала још веће поштовање Светог Саве.
Светосавље и православље
Светосавље није нека магична ријеч, нека мантра која када је убациш у јавни простор, кад је прозбориш, значи искључиво и само једно, а никако не значи ништа друго. Ова ријеч означава слојевит и вишезначан појам и слична је, по граматичкој конструкцији, и по сродности значења, рецимо – православљу. Термин је обично млађи/каснији од саме реалности/појаве на коју се односи. Тако живот Православне Цркве постоји цио један миленијум, да би тек од скора, ријечју „православље“ он добио један збирни/сабирни термин. Г. Лопичић је поменуо култ Светог Николе, и запитао се, гдје нам је „николославље“, као идеолошки покрет? Идеолошком покрету овдје нема мјеста, као што га нема ни у светосављу, али код мене у Цуцама и данас се чува израз „никољштаци“ и „јовањштаци“ за људе и породице које славе Светог Николу и Светог Јована Крститеља. Нека ми буде дозвољено да кажем како ови архаични изрази представљају скраћене варијанте збирних именица које означавају „оне који поштују култ“, дакле „штаци“ као „штоватељи“, „штоваоци“.
Потпуно исту језичку конструкцију има ријеч „светосавци“, „православци“ односно „светосавље“ или „православље“. У духовном контексту изрази „поштовати“ и „славити“ су синоними.
Култ Светог Саве у српском народу, или ако хоћете, међу данашњим православцима на Балкану, донекле је истовјетан са култом бројних светитеља Цркве који имају универзални значај. И данас је мјесто ходочашћа вјерника у Бугарској гроб у ком је Свети Сава првобитно сахрањен у Трнову. Руси су му посветили посебан дан, два дана прије него што га слави СПЦ. Оксфордски професор Димитрије Оболенски га сврстава у ред најзначајнијих личности византијске историје у свом дјелу „Шест византијских портрета“. И данас је поштован као васељенски светитељ у Светој Земљи и у Цариграду. Православна Црква је изњедрила безброј икона, фрески, богослужбених текстова, дане прослављања (бар три у току године), храмова, литургијских скупова, завјетних дана и припремних дана (светосавски пост) који су посвећени Светом Сави. Већ у богослужбеним књигама штампарије Црнојевића и касније Божидара Вуковића, Свети Сава има исти третман (почетно црвено слово) као и поменути библијски светац Свети Јован Крститељ. Уосталом, као што су и у данашњим црквеним календарима, Свети Јован и Свети Сава обиљежени на исти начин. Али, Свети Сава има и неке елементе нарочитог поштовања на нивоу ове уже, народне или просторне заједнице. Као рецимо, Свети Патрик у Ирској, Света Нина у Грузији, Свети Вацлав у Чешкој, Свети Димитрије у околини Солуна, Свети Климент и Наум у Македонији и Бугарској. Па онда свеци заштитници толиких монархија у демократској и грађанској Европи, попут Светог Ђорђа у Енглеској, Светог Кнута у Данској, Светог Улава у Норвешкој… Овдје се лик божијег светитеља везује за завјет/колективну обавезу пред Богом, а тиче се неког постигнућа, неке добити, савладане кризе, напретка… коју је заједница остварила уз очигледан/пресудан допринос те личности. То се преноси као пламен, а не као пепео. Ту се сви чувари те традиције и тог култа препознају као једна велика породица.
Национал-романтизам и светосавље
Упоредо са до данас непрекидним и непромијењеним, изворним црквеним и литургијским прослављањем Светог Саве, временом су се појавиле и неке световне манифестације сјећања на Светог Саву. Оне ни на који начин нијесу биле замјена или промјена ових црквених, већ један покушај цивилног свијета, да у додиру са Црквом и у сарадњи са њом, искаже своје форме чувања овог памћења. У вријеме националног романтизма у Европи и на Балкану, а прије сваке десничарске идеологије 20. вијека (које је, рекосмо, митрополит Амфилохије означио као злоупотребу светосавља), углавном током 18. и 19. вијека, Свети Сава је био један од симбола националног јединства Срба. Управо је израз таквог виђења Светог Саве и текст химне „Ускликнимо с љубављу“. Такав аспект светосавља није неки недостатак или приземљење његовог црквеног култа, него израз једне епохе која је све значајне теме из народне историје стављала у службу симбола националног јединства. И то није само био случај са Србима и Светим Савом, него са свим европским народима тога времена и њиховим темама из прошлости, па чак и из легенди и мита. Национализам није одлика светосавља (јер је култ Светог Саве старији од стварања нација), него је светосавље ушло у матицу националних кретања и уједињења 19. вијека, и у том је погледу одиграло позитивну улогу. А да је та улога била позитивна, говори нам и обиље документа који Цетиње, Црну Гору и црногорску просвјету из тога времена приказују украшенима именом, споменом и иконом Светог Саве. Једна од одлика тог и таквог покрета је истицање Светог Саве као родоначелника српског школства. Иако живот овог светитеља и појаву савремених школа дијеле вјекови, сасвим је у духу националног романтизма да се културне и духовне институције народа вежу за најупечатљивије личности историје.
А у овом случају је та веза сасвим основана и утемељена на реалном просвјетитељском раду Светога Саве у околностима средњовјековног описмењавања и интелектуалног еманциповања народа и појединаца у њему.
Рекох раније да се прва, до сада забиљежена, светосавска прослава на Цетињу одиграла 1856. у школи коју је основао Његош 1836. при Цетињском манастиру. Немамо података да ли је одмах по оснивању, још за Његошевог живота, било (или не) светосавских прослава у тој школи. Околности Његошеве сарадње са Вуком Караџићем, управо на Цетињу, говоре нам у прилог да се у тој школи од почетка све одвијало у духу српског националног јединства. Вук Караџић је уз издашну институцијалну и персоналну помоћ Његошеву у штампарији Цетињског манастира 1836. штампао „Српске народне пословице“. Прије него што је ово капитално дјело угледало свјетлост дана, Његош је са својим сарадницима прикупио бар трећину његовог градива. Он је лично упознао Караџића са Тодором Иковим Пипером и Савом Матовим Мартиновићем, познаваоцима епских црногорских пјесама, од којих је Вук сабрао преко 100 народних умјетничких креација ове врсте. Изучавајући Црну Гору, Вук Караџић је сабрао занимљив етногарфски материјал, који је објавио у Лајпцигу 1837. под насловом „Црна Гора и Црногорци“. Ово дјело је приказало тадашњој Европи црногорску традицију, народне приче и обичаје. Вук је 1838, заједно са Његошем, штампао „Српску граматику – састављену за црногорску младеж“! Његош је, уосталом, први – са простора данашње Црне Горе – члан Матице српске у Новом Саду. Дописно учлањен 1845.
Ако ме питате како разликујем национал-романтизам 18. и 19. вијека од десничарских идеологија 20. и 21. вијека – рећи ћу сљедеће: први је покрет који је захватио цијелу епоху, све умне људе свога времена (интелектуалце, умјетнике, духовнике…), био је углавном еманципаторски и просвјетитељски (створио је велика дјела науке и умјетности), пун пожртвовања, иза њега је стајала како цијела држава (монархија) тако и цио народ, омладина и интелигенција; док је други израз политичког партијашења, продукт идеја око којих је окупљен мањи број људи, појачане агресије вербалне и друге врсте, одликују га пропаганда, агитација, диобе, свађе и најчешће заклањање малих људи иза великих националистичких поклича.
А прије тога?
Очигледно, у духу тог и таквог позитивног и креативног романтизма, Црна Гора није каснила за Србијом кад је ријеч о почецима светосавских прослава. Поред ове двије државе у настајању (или – у обнови), култ Светог Саве је његован и развијан на просторима аустријског царства, у које спадају и неке територије данашње Црне Горе. Но поред тога, односно, много прије тога, на територији наше заједничке државе Црне Горе, тај култ је био нарочит, истакнут у односу на спомене других светитеља Цркве Божије. По мом мишљењу, а на основу свега прочитаног, то је првенствено из разлога што се за име и дјелатност Светог Саве везује оснивање православних епархија: Зетске, Хумске и Будимљанске. Оне су, уз још других десетак епархија, чиниле самосталну Жичку архиепископију, претечу садашње аутокефалне Српске православне цркве. Из те Зетске епархије, развила се каснија митрополија Зетска, а потом и Цетињска. Први документи митрополије на Цетињу свједоче о утврђеном култу Светог Саве и других светих Немањића, у Зети Црнојевића и у тек основаном Цетињском манастиру.
Неки се данас питају имамо ли доказе (ваљда путне исправе?) да је Свети Сава Немањић икада ходио земљом којом је владао његов рођени брат Вукан, и да ли је икада обишао област којом је владао његов стриц („исти“) кнез Мирослав, и подручје гдје су манастире (Ђурђеве ступове код Берана и манастир Морачу) подигли његов брат од стрица и његов синовац? Морам рећи: Свашта!
Паралелно са овом цетињском и митрополијском историјском вертикалом, светосавски култ је очигледан и у Пиви херцеговачких митрополита Соколовића током 16. вијека, као и у дјелу и заоставштини Светог Василија Острошког, такође митрополита хецеговачког, током 17. вијека. У 18. вијеку, митрополит Василије Петровић пише „Историју Црне Горе“ у којој наглашава предање о Светом Сави као зачетнику зетске епархије. А то је, по мени, очигледан наставак онога што читамо у црквеним књигама Црнојевића, и о чему пишу и западни путописци (Леонардис и Болица) током 17. вијека, да је на Цетињу активан култ светих Немањића. Неким породицима у Црној Гори је Свети Сава слава, а некоме прислужба. И то је, углавном, старије од 19. вијека.
Епилог дискусије:
Учествовао сам у толиким светосавским свечаностима, широм Црне Горе и уопште у разним епархијама СПЦ. Никада и нигдје, нити чух нити виђех, да је ико тамо цитирао или између редова алудирао на оно што су заговарали Најдановић и Љотић, или оно како светосавље анализира извјесни г. Бешлин. (Јесте било понеких свештеника на свим странама ратних формација Другог свјетског рата, па чак и међу партизанима… али мислим да није упутно СПЦ поистовјећивати ни са једним од тих покрета, јер је основна намјера свих њих, у највећој мјери била, да буду са својим народом у тим смутним временима, ма гдје он био.) На тим свечаностима се, наравно, цитира Свети владика Николај Велимировић, онај српски теолог надзиран и притворен од стране Хитлеровог Вермахта. Али у првом плану није поменута бесједа са Коларца, из 1935, јер је очигледно да је она атипична, полемична, и превише везана за непоновљиви контекст времена у ком је изречена. Имамо обиље другог Николајевог штива које народном духу приближава аутентични лик Светог Саве, и његов позитиван утицај на бројна покољења свештеника, подвижника и молитвеника.
Игнорисање свих ових, горе изнијетих чињеница, по принципу да „очи и уши не помажу“, или упорно квалификовање црквених сабрања и тема супротно ономе како их доживљавају и насловљавају сами вјерници и свештеници – е то је, по мени, класична политичка идеологија. Свађалачка, оптужујућа, исцрпљујућа … У таквој идеологији не (бих волио да) видим умне и образоване људе какви су госпођа Јовановић-Вукотић и господин Лопичић.
Извор: Вијести
