Пише: Душко Радовић
На крају ове и на почетку нове године, могли бисмо се као деца заклети и рећи макар себи: нећу више никад, или ћу мање него до сада, или ћу само онолико колико морам, јер сам такав какав сам.
Немојте се данас борити за оно против чега сте се некад борили. Немојте никад више туђим грешкама објашњавати и правдати своје. Немојте радити оно чега би се ваши родитељи стидели и чега ће се ваша деца сутра стидети, немојте себе проглашавати јединим и најбољим.
Најбољи више нису живи, а ми смо ту само зато што њих више нема. Ослобађајте се слугу. Помозите им да не буду слуге чак и онда када би они то хтели да буду.
Поштујте друге људе, немојте их проглашавати пријатељима само онда када су вам потребни. Немојте се доказивати пред горима од себе, пред равнодушнима, пред онима којима би требало платити пиће да би вас слушали и да би вам веровали.
Немојте стално викати и тражити још. Понекад реците доста и нећу више, хвала, ни ово нисам заслужио. Немојте тражити да вам се унапред плати оно што што ћете тек урадити. Могли бисте пре тога вратити или урадити оно што сте већ узели.
Будите скромни што ви тако хоћете, а не само зато што вам други не дају.
