Пише: Слободан Орловић
Власт се заиграла са прекрајањем закона ради достизања битних политичких циљева: контроле правосуђа, посебно јавног тужилаштва, и припремања изборне победе. Прво се хитним „Мрдићевим законима“ (јануар 2026) извршна власт покушала осигурати од радњи органа гоњења и објективног утврђивања одговорности у актуелним и будућим предметима („Надстрешница“, „Генералштаб“ и др). Закони су, између осталог, скривали план кадровског пражњења Јавног тужилаштва за организовани криминал, не би ли му се рад учинио немогућим док се не изаберу поуздани органи гоњења. Ово стога јер су по Мрдићу неки од поступајућих, раније упућених, тужилаца морали да се врате у матична тужилаштва. По истој матрици, из Скупштине а не из Владе и Министарства, „Петрашиновићевим законима“ (М. Петрашиновић, посланик) предлажу измене закона: о локалним изборима, о избору народних посланика, о Уставном суду и допуне Закона о избору председника Републике. Њима би требало још више замутити воду пред дуго чекане парламентарне изборе пре свега тиме да бирач својим потписима може да подржи више изборних листа.
Први „законотворац“ (са новинарском каријером), У. Мрдић, провео се као бос по трњу у критичкој анализи свог занатског производа који му је одаслала Венецијанска комисија. Отприлике, све обришите и вратите се на старо (само да нам се не наљути па поново на десетак дана оде под шатор штрајкујући глађу). Али поменути, и други стручњаци, дали су се у нову конструкцију, не желећи да врате првобитна законска решења, већ да их усаврше доносећи најновија. Попут неких реинкарнираних софиста читају препоруке из Венеције тако да од лошег праве горе, приде попуњавајућу правне празнине на које им није ни указано. Не слушају: да о приговору тужиоца на обавезно упутство не може да одлучује надређени тужилац; да је непримерена улога Министарства правде у тужилачкој међународној сарадњи; да се председници судова и главни тужиоци не бирају на поновни мандат; да се тужиоци не упућују у хијерархијски виша тужилаштва, нити да већину у Високом савету тужилаштва потребну за упућивање не треба смањивати (са осам на шест гласова); да не треба деградирати положај Посебног тужилаштва за високотехнолошки криминал; и др (вид.) Све су прилике да се сага о Мрдићевим законима и међународним препорукама наставља.
Паралелно, наведени законотворац управо председава седницом скупштинског Одбора за правосуђе (…), и усваја предлоге „Петрашиновићевих закона“. Све су прилике да ће и ови акти, који претежно одступају од међународних препорука и стандарда, бити кастрирани од Венецијанске комисије ако пред њу дођу (макар што је и сам председник Уставног суда њен члан).
Шта се може наћи у тим предлозима изборних закона и шта је за изборе неваљано? Познато је да пред сваке изборе никну влади лојалне изборне листе, имена сличног опозиционим листама. Оне су ту уз подршку власти која им софистицираним методама прикупља потписе подршке не би ли помели расуђивање потенцијалних бирача опозиције. Нова могућност да се потпише за неограничен број таквих листи (предлог измена члана 43 Закона о локалним изборима и члана 72 Закона о избору народних посланика) довешће до праве пометње у изборној кампањи и дану избора. Расипање вероватних опозиционих гласова било би умножено гласањем и за те политички лажне кандидате, што директно иде у корист еСеНеСу и припадницима, креаторима овог предлога. Петрашиновићева изборна „реформа“ подразумева и уравниловску обуку за све чланове изборних комисија и одбора на парламентарним, локалним и изборима за председника Републике коју би спроводила Републичка изборна комисија. Без потврде о обучености нема чланства у комисији или одбору. Иако ово може створити утисак да је реч о стварању квалитетнијих чланова изборних органа, пре ће то бити уско контролно грло провере лојалног персонала, што је у случају Србије реалност у разним сферама.
Вредне помена су и прецизније одредбе о томе шта елиминише прихватање изборне листе националне мањине, не би ли се смањиле досадашње бројне злоупотребе овог изборног права националних мањина и смањио простор за дискреционо (читај: низ длаку власти) одлучивање изборних комисија. Међутим, све наше изборне комисије – које су по свом саставу пристрасне јер већински штите интересе владајућих – и даље имају главну реч при одлучивању да ли је нека изборна листа мањинска, уз необавезујуће мишљење националног савета националне мањине.
Класична уставна пракса да парламентарна влада предлаже законе, и тако води политику, тренутно је у Србији у другом плану, скрајнута моделом где посланик из владине скупштинске већине предлаже законе. Уместо да посланици подрже владин предлог, овде је на сцени парламентарни парадокс да влада подржава посланика – или по инверзији оне старе слике: редови наређују ђенералима (С. Јовановић). Могу ли ти редови, у овом случају поменута двојица, уопште да напишу акт политичке намере увијен у правне корице, приде и антидемократски, друго је питање. Или прво, али без одговора, бар до избора и до првостепених пресуда.
