Пише: Кенан Малик
Талеб ал-Абдулмохсен, осумњичен за ужасни напад на божићној пијаци у Магдебургу, „не уклапа се у било који постојећи калуп“, приметила је немачка министарка унутрашњих послова Ненси Фезер. Наиме, починио је дело на „невероватно окрутан и бруталан начин, попут исламистичког терористе, иако је наводно био идеолошки непријатељ ислама“.
Фезер није усамљена у својој збуњености како разумети Абдулмохсена. Рођен у Саудијској Арабији, Абдулмохсен је у Немачку дошао 2006. на обуку за психијатра, да би затим поднео захтев за азил. Себе је описивао као „најагресивнијег критичара ислама у историји“. Осуђивао је немачку имиграциону политику због недовољног опреза према муслиманским тражиоцима азила, и постао заговорник странке крајње деснице, АфД. „Политика отворених граница“ бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел, тврдио је, представља покушај „исламизације Европе“.
Како је неко тако непријатељски настројен према исламу могао да изведе убилачки чин у маниру исламистичког тероризма? За многе на десници, посебно оне који често исказују антимуслиманску нетрпељивост, одговор је једноставан: без обзира на доказе, Абдулмохсен је исламиста. Једни га оптужују да је превртљиви кетман и да су власти населе на његове обмане. Други сматрају да су његова уверења неважна и да га сама чињеница да је странац из већински муслиманске земље чини смртоносном претњом.
Можда ћемо боље разумети овај наизглед необјашњиви напад и очекиване реакције на њега на пресеку променљивог карактера тероризма и успона „антиполитике“, колективног осећаја да су сви на власти лажљиви, корумпирани и непријатељски настројени према обичним грађанима. Тиме се бави француски политиколог Оливије Рој. Водећи тумач савременог радикалног ислама, Рој критикује конвенционалне теорије о радикализацији младих муслимана на западу.
Абдулмохсен није био џихадиста, шта год теоретичари завера говорили, али разумевање западног џихадизма може помоћи у расветљавању његових поступака. Да бисмо разумели радикални ислам, инсистира Рој, није нам потребан „вертикални“ већ „попречни“ приступ; да га не посматрамо само у оквирима исламске историје или теологије, већ и у поређењу са другим облицима савремених идентитетских покрета и политичке радикализације.
Већину џихадиста у покушају ретко покреће политика или религија, већ пре потрага за нечим мање опипљивим: идентитетом, смислом, припадношћу. Нема ничег новог у младалачкој потрази за идентитетом и смислом. Разлика је у томе што данас живимо у атомизованим друштвима и у време у којем се многи осећају одбаченим од етаблираних институција друштва.
У прошлости је друштвено незадовољство мотивисало људе на учешће у покретима за политичке промене. Данас се већина таквих организација распала или су изгубиле додир са стварношћу. Савремено незадовољство битно обликује политика идентитета, која од људи тражи да себе дефинишу у све ужим етничким или културним оквирима. У претходној генерацији, „радикализовани“ муслимани су можда били секуларнији, а њихов радикализам се изражавао кроз политичку кампању. Данас многи испољавају своје незадовољство кроз интензивну, често милитаристичко племенску визију ислама. Кључно питање, сугерише Рој, мање је „радикализација ислама“ а више „исламизација радикализма“.
У том процесу, већ дегенерисана идеологија још се више дегенерише, док џихадизам у Европи често мутира у „врсту градске банде“ и у протеклој деценији доводи до појаве „нискотехнолошког тероризма“, где се свакодневни предмети попут ножева и аутомобила користе за убилачке нападе. Граница између идеолошког насиља и социопатског беса практично је избрисана.
То нас води до другог значајног феномена: успона „антиполитике“. У свом утицајном есеју из 1989. „Крај историје“, Френсис Фукујама је сугерисао да је победа Запада у хладном рату обесмислила сваки идеолошки сукоб. „Идеје“, писао је Фукујама, „замењује економска рачуница“ и „непрекидно решавање техничких проблема“. Политика се у постхладноратовском свету заиста мање бавила конкурентским идеологијама, а више расправама о томе како најбоље управљати постојећим политичким поретком. То је било доба неолиберализма ојачаног консензусом да нема алтернативе либералној демократији, економији слободног тржишта и глобализацији.
Међутим, Фукујама је потценио значај политике и колективних идеала. „Економска рачуница“ и „непрекидно решавање техничких проблема“ не могу заменити „идеолошке сукобе“. Такође је преценио способност западних влада да унапреде животе својих грађана. Финансијски колапс 2008. довео је до масовних протеста и популистичких изазова етаблираним владама. Од Туниса до Чилеа, од Бразила до Хонг Конга, сугерише Винцент Бевинс у својој историји 2010-их „Ако изгоримо“ (If We Burn), било је више људи укључених у протесте широм света него икада пре. А ипак се чинило да се мало шта мења. Гнев без промена продубио је осећај да је проблем сама политика.
Можда никада нећемо сазнати шта је мотивисало Абдулмохсена, али чини се да је он мржњу према исламу транспоновао у мржњу према Немачкој зато што није довољно мрзела ислам. Можда га је осећај да га власти игноришу увукао у чин нихилистичког насиља које, као и многи слични облици насиља, може бити необјашњиво у рационалној анализи, али представља израз антиполитичког доба и укорењено је у идеји протеста као спектакла, често ужасног, убилачког спектакла. „Постоји ли пут до правде у Немачкој без… неселективног масакра немачких грађана?“, упитао се Абдулмохсен у објави на друштвеним мрежама. Навео је и да је „трагао за мирним путем“, али да га „није нашао“.
Инсистирање да он мора бити исламиста и да „масовна имиграција убија Европу“ такође проистиче из антиполитике. Нису из друштва искључени само муслимани, нити је само њихово незадовољство обликовано уским осећајем идентитета. У заједницама беле радничке класе многи су подједнако искључени и бесни, и често своје проблеме посматрају кроз призму идентитета и постају плен фанатизма крајње деснице. Летошњи немири у Енглеској показали су колико се незадовољство може брзо изобличити и усмерити против муслимана и миграната.
Џихадизам у покушају, расистички популизам и појединачна дела нихилистичког тероризма могу изгледати као неповезане појаве али све је то, на врло различите начине, израз гневног незадовољства људи заробљених у кавезу идентитета у доба антиполитике.
Извор: The Guardian
Превод: Милица Јовановић/Пешчаник