***Pisanje pesama nije improvizacija, igrarija bez težine. Moraš dati sve, da bi dobio mrvicu. Moraš iz svog života koji se rasipa, izabrati ono što možeš položiti u škrinju stiha, i samog sebe ne izneveriti. A smrt je uvek blizu. Nemaš mnogo vremena. Zato pohitaj svojim putem.
*** Stihovi nisu puka zvučna oglašavanja. Oni su iznad nečega, govore o nečemu. Otežali od značenja, oni su posledica i rezultat doživljaja, emocija, mašte, intuicije. Ali stihovi produkuju stihove, pa se realni supstrat pesme previđa i lako zaboravlja. Pesme tako postaju monade, eterična bića za sebe. Ja sam, možda, ono što sam nazvao supstratom pesme isuviše pripustio u pesme, nisam ga natpevao, potisnuo ili nadogradio. Tako sam hteo. Dakle, moja je mašta mračna, i moje su emocije tamne, i moja se intuicija umrsila sa prisilnim idejama i zlim pomislima. I sasvim je normalno da i moje pesme budu osenčene na isti način. Ali tu, gde sam sa onim tamnim nešto preduzeo, kresnule su iskre ironije i sarkazma. Tek toliko da se zna da sam pesnik, a ne samo hroničar zla. Jednostavnije rečeno, loše se osećam u svetu, a moji su stihovi od mojih osećanja i ovog sveta.
*** Rečenice, reči na delu, kad se adekvatno i do kraja upotrebe, kao da ne ostavljaju mesta za dalji govor. Samo nejasnoće, nered, haos, podstiču jezik na kretanje. Iz stiha izvire stih, iz pesničke slike druga slika. Kad se sve kaže, nastaje prekid.
*** Ja verujem u moć jezika. I najzamršenije stvari se mogu izraziti u malo reči. Ako smo strpljivi, ako sačekamo dobar tren, sve se složi na najbolji način. Reči i slike, pomisli i ideje, emocije, metafore i sva raznolikost sliju se u dva-tri stiha koja psotaju jedina prisutnost.
*** Mnogo reči – pleva na vetru! A sirota duša traži da se nahrani i obuče u stih, u laku košuljicu poezije. Nije joj lako u lošem društvu, na ciči od iskona.
*** Reči su od mnogih i svakakvih upotreba oveštale. Pesnici, kad hule na reči, ištu čistije reči, druge reči, očuđene i bogomdane reči, prvobitne i moćne. Ali nama, pesnicima, ni reči uvek ne pripadaju. Verbalna meljava što se podiže sa Zemlje – nije od pesnikâ. Ako pesnik nije i od reči i od tišine, i od govora i od smisla, i od zvuka i od značenja, onda on nije ono za šta se izdaje.
*** Srpski jezik je bogat, a savremeni pisci ga često modernizuju, i osiromašuju. Modernizovani srpski jezik redukovan je do nepodnošljive mere. Uvrh glave: sto pedest reči! Bolje je onda ćutati na neki od suvislih načina, ili načisto začepiti.
*** Iskusio sam, u mnogim prilikama, da je u meni tutnjalo kao u peći ,ali kad sam pogledao na papir – tamo su stajale škrabotine, nešto što nisam mogao ni da pročitam. Doživljavao sam potpuni fijasko, slom. Transcendencija se udaljavala, obilje se povlačilo, ostavljajući umršen trag na papiru. Tek da se sam sebi podsmehnem.
*** Znam da sam knjigu Ždrelo napisao za manje od mesec dana. Brzo je to išlo, i bez većih izmena. Slika sustiže sliku, reč na reč pada. Ne razmišljam mnogo. Jake su emocije, žestoke slike, a živci se zapalili. To je način koji je dominantan. Taj je način odabrao mene, čini mi se. Odatle potiču i mogući nedostaci moje poezije. Nemam strpljenja da promišljam; ne stremim savršenstvu, anarhičan sam, impulsivan; volim fragmente, minijature, hitre zapise.
*** Ždrelo je globalna metafora za grad i kosmos. To je prostor naseljen demonima i ljudima od kojih i demoni zaziru. „Svako od nas, ispod čovečjih crta, nosi tip poneke životinje, kao znak svog porekla. Koliko li je ljudi koji liče na buldoga, koji imaju glavu jareću, zečju, lisičju, konjsku, volujsku!“ pisao je Gi de Mopasan u priči „Sestre Rondoli“. Takvi stanovnici, i još gori, dakle oni u kojima je poginuo svaki obraz božji, nastanili su celokupnu moju poeziju, pa se čini da samo opsesivno opisujem opšti bestijarijum koji tutnji i melje svoje žitelje. Njegova huka i piska diše se do nebesa sa kojih ne stiže za ljudski rod blagoslov, već oganj koji sažiže. Moja se pesma pridružuje pomenutoj pisci i metežu, tako da je urnebes potpun, bez premca. To je posebna misija moje pesme.
*** Turoban sam ja pesnik, turoban. Okosnica moje poezije nije grad: ja ne opisujem grad. Grad je za mene pozornica, tačnije, stratiše. Okosnicu moje poezije čini egzistencijalni strah, zebnja od događaja koji su se najavljivali. Danas mi se čini da je to bio opravdan strah.
*** Grad je pozornica; tu svakakvih prizora ima. Što se ni u snu ne može sniti. Samo pogledaj, i zapiši. Groteska je već tu, u životu bučnom i nasilnom. A kad nisam sposoban za ironiju, kad sam slep za mig njen, onda je to gadan znak – za mene opominjući. Ironija je potvrda da sam još živ, da menisu ubili i mrtvog prisvojili. Tako nekako.
*** Potukač – to je čovek koji se nalazi u međuprostoru, između zidova i ljudi, čovek koji ne deluje nego sluša šta ljudi govore i ima o tome izvesne refleksije. Nigde se ne zadržava dugo, sve što susreće sporedno mu je, a on beleži ono što poseduje nekakvu čar – neka usputna rečenica, mala priča, mali događaj, slika… On se povlači međuprostorom, žalostan; on zna da nije, ne zna šta jeste, zaboravio je motive, želje. Taj lirski subjekt je poput utvare, nežno se kreće i pamti izgovorene reči i likove koje susreće. Na početku knjige on prolazi stazicom, a to govori i prva, „Jutarnja pesma“: „Jutros svako ide svojim putem, / Uskom stazom ili drumom širokim.“ Na kraju knjige subjektu se gubi svaki trag – „više ništa ne znaš ni o meni ni o mojim pesmama.“ Zagubi mi se svaki trag – čime se potvrđuje da je njegova egzistencija utvarna, da ne postoji ništa što bi ga utemeljilo kao realnu osobu.
*** Mnogi pisci imaju opsesivne teme, simbole i slike kojima se vraćaju iz knjige u knjigu. Jedan od motiva-simbola kojime se ja vraćam jeste simbol kokoške. Napisao sam knjigu Ognjena kokoš. Ali, i u mojoj prvoj knjizi pesama Prisustva pojavljuju se pticolika stvorenja, pernate utvare i slično. Napisao sam i knjigu Kobac. U zbirci Neznan imam pesmu „Ljudi koji krešte“. To su one pesme koje se, izgleda, same napišu, jer nastaju iz opsesije, iz podsvesnog i nedokučivog. U vreme bombardovanja video sam mnoge vatrene kugle, i jednog dana rekoh, ni sam ne znam kome: „Eno, Ognjena Kokoš je snela Ognjeno Jaje, odmah iznad Zemuna, prema Batajnici. “ I preplakao sam taj dan, krijući suze.
*** Pišem, odista, o običnim i neobičnim stvarima nekako ujedno, u jednom dahu. Eto, knjigu Napast napisao sam kao psihodnevnik. Pomišljao sam da se ona, ta knjiga, tiče samo mene. Ali nije baš sve tako. Ponešto ona svedoči i o ovom vremenu i iskušenjima u kojima je naš narod. Ne volim patetiku; volim detalje, leksiku, primerene fraze, odabrane slike, prozorljivost brzog snimka, iskričavaost ironije. Ali, pri svemu tome, ne mogu da se otrgnem od nesreće, od melanholije, od prokletstva. Na kraju, sve se usložnjava tako da i najzlonamerniji čitalac može ponešto naći i za svoje pokude i za svoje hvale. A to je, čini mi se, nešto dobro, ili sluti dobru.
*** Ja sam u naličju života našao sve svoje teme i motive, približio ih jeziku i oblikovao ih koliko sam mogao i znao. U sudaru sa svetom i njegovim poludemonskim bićima, uvek sam izvlačio deblji kraj: poraz i negativne emocije koje me razaraju i muče. I osećaj nepotrebnosti nastao je kod mene iz sličnih sučeljavanja, iz dodira s vremenom. Osamljivanje i uklanjanje od sveta jedan je od mojih odgovora.
*** Osim krajnjeg zla, smrtnog greha, ne postoji ništa tako crno. Postoje senke, senčenja. Eto, i seta i melanholija mogu biti lepi. Kao što postoje nijanse svetlog, postoje i nijanse tame. Tamne emocije boje stihove.
*** Meni pomaže humor. Iako sam prilično pesimističan. To je jedini način duhovnog preživljavanja. Igra sa rečima, uživanje u pisanju. Nikad nemam pomisao da će to neko čitati. I moj jedini motiv je ta igra reči, i ako se u toj igri desi da sam sebe nasmejem, smatram da mi je pisanje poslužilo da preživim. Za mene je pisanje preživljavanje, a ne prenošenje poruke.
*** Ima svetlosti i u mom svetu, ima odblesaka. Blesne pogled zavisti i mržnje. Zasvetle reči zluradnika. Svetlucne zla pomisao uglavi. Krvnik, dok prilazi žrtvi, pun je svetlosti. Puna je svetlosti i ona, ta moja neprolazna noć, koja ispunjava sve moje reči. A crni pev se nastavlja. A nada? A vedrina? Svi smo ovde, i niko nam neće doći.
*** Ne znam krajnju svrhu mog pisanja. Znam i to da je zlo slikovito; i ja, kao kakav slikar, od zlog lika do zlog lika, ali u jeziku putujući, ispisujem strašnu hroniku kojoj nema kraja ni početka. Krajnja svrha izmiče. U jezičkoj igri lakše prođe dan.
*** Sva tumačenja poezije su kratka; ona ne pokrivaju ni koliko je potrebno za jednu opsežniju zabludu. Možda ću do lepote stići kroz ružno, oveštalo, odbačeno. U njima je odsjaj nečeg neshvatljivog. Predgrađa, sporedne ulice i smetlišta su moja česta boravišta. Odlutam tako i nama me; ne dolazim kući bez žive slike u oku.
*** Nema osećanja van mene i sveta. Interakcije, žive interakcije. Svet me pomuti. A moj duh projektuje na konkretno zamisli; duša se u svakodnevnom pokazuje, razvezujući emotivno breme. Znam šta su dosada, zamor i očajanje. Često sam traćio vreme na nekorisne stvari. Lutao sam, skitarao bez cilja. Sretao sam razne ljude, zapodevao razgovore. Jednoga dana sam čuo: „Napiši mi pesmu do četvrtka.“ Pamtim ovu rečenicu kao opis svega što mi se događalo tih dana. Da nisam bio u svetu, tamo, ispod prozora, ne bih upoznao stil kratkih rokova i apsurdnih zahteva. I svakog dana tako, ponešto komično, tamno, groteskno.
*** Neke priče, neispričane i nenapisane, pogreše adresu i jave se meni, neurotičnom i neveštom. Nemam ja strpljenja za prozu. Nisam radnik u jeziku. Nemam ni radnu sobu, ni radni sto, ni radne navike. Skupo platim svaku pesmu, ali je lako napišem. Prizori iz svakodnevnog života, detalji, šarenilo ulica i trgova, lica ljudi, i sve drugo, tu su da posvedoče da sam od ovog vremena, da mu nisam umakao i da je njegova težina i na mojim plećima.
*** Pesnici su suviše nervozni, uznemireni, nestrpljivi da bi duže opstojali u onostranom, da bi bili metafizičari, filozofi sa izgrađenim moralnim idealom. Od živčane japije oni grade svoju kuću; od uznemirenja svoju proročku reč; od nestrpljivih činova svoju zlu sudbinu. Nigde nisu pristali, uvek pomalo bodu oči. Što se mene tiče, držim se, koliko mogu, svojih principa, ne zalazim u sive zone moći i žudnje za slavom. Nije mi stalo do pohvala, parada i sladunjavih reči.
*** Posle svake objavljene zbirke ja sam se kao autor zaticao u međuprostoru, između dva rukopisa, onog u jeziku, prolog i onog nastajućeg što me opseda, i što kao tamna najava ište sav moj život, sve moje misli i slabosti.
*** Živeti, autentično živeti. Iz autentičnog života iskrsavaju originalne ideje i misli-vodilje kroz život i umetnost. Ako si pesnik i ćifta, nisi ni jedno ni drugo kako valja. Možda je to onda tvoja sreća, koja je gora od nesreće. Izloženost svemu i svačemu, otvorenost egzistencije, donose nam lucidne trenutke i uvide koje ne mogu imati „normalni ljudi“. Normalan čovek je kornjača u oklopu, stegnut sa svih strana, trom i jalov.
*** Poezija može biti i surova. Može biti i sramna, može upotrebljavati skaradne reči. Poezija je obilje, i nije samo ono što se naziva poezijom sa velikim početnim slovom, kao što je Rilke, kao što je Njegoš. Poezija ima hiljadu rukavaca i u okviru tih rukavaca ima i srmane poezije. Za mene je najsramnija udvorička poezija. I kod srpskih pesnika je neverovatno prisutna. Možda u ovom vremenu manje. Kao da su se ovi mladi oslobodili toga. Većina posleratnih pesnika pisala je udvoričke stihove.
*** Poezije su se odrekli i neki koji su na njoj zidali karijere i zaklinjali se u nju, kao u roditeljku svih umetnosti. Nekakvi skorojevići danas jure za tuđom mukom a svojom zaradom, buncajući o biznisu i izmišljajući demonske zabave. Oni su zaboravili i ime poezije. Nema poezije, tako su odlučili. Ali ono što izbacuju kroz vrata, vraća im se kroz prozor. Sete se oni naše poezije kad nas drugi veličaju i hvale, zaboravljajući pritom da su nas sami progonili i ponižavali. Sete se oni poezije, ako nikad a ono na samrtnom času, kad se priziva ime Gospodnje ili pominju imena najmilijih. Poezija opstaje uprkos mrziteljima poezije. Ona je utkana u svačiji život, u dane i noći.
*** Savremeni uznemireni čovek nema vremena ni za molitvu i dobre pomisli, a kako bi tek imao za poeziju. On, jutrom, prelazi ulicu, žuri, trči naposao i sa psla, huka ga nosi i ispunjava. Brzina i buka – samo to, po ceo dan. A kod kuće ga, naveče, čeka zmajevita žena, svake zlobe barjaktar. Žena ili praznina. A sutradan, opet isto. Nema počinka veselniku, jer žuri u Evropu. Žuri u Evropu, u Evropu, a već ga je stigla Amerika. Još mu treba poezija pa da presvisne.
*** Ne samo pesnik, mislim da svi oko svega treba da umunknemo, i to nije neka moja ishitrena ideja, to je ideja jednog Poljaka koju sam pročitao i prihvatio. Posle svoje trideset godine čovek nema lice, nego njušku. To može da vam izgleda neverovatno, ali je istinito. Iz toga saznanja i svesti o toj činjenici proizlazi i svest o anomnmnosti. Zašto se pojavljivati? Klod Levi-Stros je primetio da čak vrlo mladi izgubimo lice. Lice jednog čoveka podseća na njušku lisice, drugog čoveka na njušku vučice. Čovek se osamljuje i to je logično. Usamljenost i tišina su jedino spojive. Tišina nije za svakoga, kako je to rekao Markuze, i ja imam utisak da je sa savremenog čoveka tišina strašna. Savremeni čovek beži iz tišeine u buku. Na ulicu, u metež, u mnoštvo.
*** „Sve samlji…“ Tako je počeo svoju pesmu „Gospi“ oboženi pesnik Momčilo Nastasijević. Izvanredan početak pesme, možda najbolji početni stih u srpskoj poeziji. a onda, u osami, obraćanje dragoj u pokoju, voljenoj ženi koja je daleko, u rajskim naseljima… Kome ću se, pak, ja obratiti, u usamljenosti, kad se sve utiša, i dok sve bude čekalo da progovorim?… Možda ću samo zaplakati u tišini, nemoćan za bilo kakvo osećanje…
Novica Tadić
Izvor: SABRANE PESME IV, (str. 273-285), MATICA SRPSKA Društvo članova u Crnoj Gori, 2012
