Kao da više nema Cetinja

Ja imam jed­nu pred­sta­vu de­ti­nju, da sam ži­veo ne­kad na Ce­ti­nju.

Pam­tim sva­ko li­ce što sam ta­mo sreo i grob ko­me sam se u ve­dri dan peo.

I sva­ko ju­tro čim bih pro­gle­dao Pr­vo bih to­me gro­bu po­gle­dao.

Ali kao da vi­še ne­ma ni Ce­ti­nja, Ni­ti ima me­ne, ni mo­jih sve­ti­nja.

Pa vi­še ne­mam ku­da ni kre­nu­ti, Ni­ti imam k če­mu gla­vu okre­nu­ti.

Kao da su sre­će i ne­sre­će mo­je Ve­za­ne za me­sta ko­ja ne po­sto­je.

I kao da se sav moj ži­vot zbio U gra­du u ko­me ni­kad ni­sam bio.

Matija Bećković