У Катар смо отишли као већ виђени полуфиналисти Мундијала, па смо се само-уништили. У Њемачку, послије лесковачке фудбалске мућкалице, идемо као аутсајдери…. па ето, можда је ту нека нада
Попут Феликса Баумгартнера, Новак Ђоковић се испео на највишу тачку до које може стићи људско биће, али не намјерава доље него још горе до висина за које само драги Бог зна. Освојио је три посљедња мастерса, а сад се спрема да послије 13 година врати „салатару“ Дајвис купа у Србију. Број његових недјеља на првом мјесту АТП листе неће достићи никада нико. Једино он, у трци са самим собом. И правац – љето 2024 и олимпијско злато у Паризу.
За разлику од њега, Драган Стојковић Пикси креће се у форми слободног пада са тенденцијом стропоштавања. Јесте, остварио је још једно обећање. Одвео је Србију на ЕП…. први пууут поооослије 24 године … први пут под именом Србија ааа…. и шта све не…. Успио је послије катастрофе у Катару. Али! Чекај бре. Само мало. Поражени смо два пута од Мађара и побједили Бугаре – ни једном! Дакле, успјех је побједа над Црном Гором и Литванијом? Несагласан сам.
Ако овом мршавом салду додам утисак о игри репрезентације Србије, који је ка-та-стро-фа-лан, не знам гдје ће се зауставити Пиксијева чета, и хоћемо ли видјети у Њемачкој гори салдо од оног у Катару (бод и два пораза)? Јер, на ЕП неће бити Камеруна. Е сад, можда је олакшавајућа околност то што неће бити ни Бугара…па ето, можда можемо очекивати неку побједу.
Ух, љето 2024 нам обећава жетву олимпијских медаља у Француској, и ништа добро на фудбалском првенству Европе у Њемачкој. Једино што ме још држи у неком позитивном ишчекивању јесте онај стари емотивно-мисаони дриблинг: у Катар смо отишли као већ виђени полуфиналисти Мундијала, па смо се само-уништили. У Њемачку, послије лесковачке фудбалске мућкалице, идемо као аутсајдери…. па ето, можда је ту нека нада.
Оливер Јанковић
