Nedavno „Netfliksovo” oživljavanje kultne serije za decu i protiv dece, „Teletabis”, u formi trećeg ciklusa od 26 novih kratkih epizoda, obeležilo je jubilej od četvrt veka od kada je ova, tada Bi-Bi-Sijeva, serija nastala posejavši na samom izmaku prošlog milenijuma seme kojim se zapatila današnja generacija „milenijumske dece”, odnosno sada već razvijene mladosti, kojoj nikakve lekcije o shvatanju i prihvatanju novih vrednosti više nisu potrebne. Sve su naučili još u teledebilis obdaništu
Dok današnja deca, pa i ona najmlađeg uzrasta, uče da muški i ženski pol nisu jedini, da ima još čitavo mnoštvo polova, da je zapravo sve stvar izbora na koji sama deca imaju prava bez sputavajućeg uticaja roditelja, da i ne ulazimo u strogo nivelisanu jednakost između boja, onima koji su bili u kategoriji najmlađih pre četvrt veka tada premijerno prikazana Bi-Bi-Sijeva i dalje kultna serija upravo za isti, najmlađi uzrast, „Teletabisi“ ponudila je daleko raznovrsnije izbore najmlađima. Ova je serija posejala na samom izmaku prošlog milenijuma seme kojim se zapatila današnja generacija „milenijumske dece“ odnosno sada već razvijene mladosti, kojoj nikakve lekcije o shvatanju i prihvatanju novih vrednosti više nisu potrebne. Ona su „programirana“ da misle široko i visoko, uvek otvorenog uma, kako se to tamo kaže, ali samo u okvirima dozvoljenog, pa samim tim sputanog, zatvorenog uma. A biti otvoren u zatvoru novih dogmi i nije baš neka sloboda. Kako god, prva generacija koja je u najznačajnijem razvojnom periodu čoveka konzumirala „Teletabise“ jeste ona koja danas vatreno učestvuje u sprovođenju blagodeti novog hrabrog i daleko pravednijeg sveta (Zapada). Koliko je u tome pomogao svet „Teletabisa“?
Teletabiske imitacije i surogati čoveka
Svakako mnogo. Bulažnjenje junaka ove serije, čiji su likovi zapravo jednogodišnje „nakaradno-simpatične“ bebe u stanju i potrebi da neprestano ponavljaju izgovorene reči, a zapravo i nisu sposobne da komuniciraju na drugačiji način, direktno je uticalo u negativnom razvoju najmlađe publike kojoj se serija obraćala. To je ova danas koja je izrasla u imitacije i surogate čoveka, koji jednako nesuvislo i smislenim rečima siromašno komunicira uz pomoć društvenih mreža. Oni su zaista postali Teletabisi. Nisu slučajno ovu seriju radili ozbiljni stručnjaci iz oblasti dečje psihologije, pa se može reći i stratezi koje je predvodio kognitivni psiholog Endrju Davenport, koji je stao iza svih 365 epizoda koliko je snimljeno u tom prvom, originalnom, najvažnijem i najuspešnijem turnusu „Teletabisa“. Najmlađi uzrast je bio njihova ciljana publika.
Iako se serija „primila“ i među starijom populacijom, čak i među roditeljima, najznačajniji fokus je bio na najmlađima čiji se nerazvijeni um tesao po novim nazorima koje su suptilno, najviše zapravo podsvesno, nametnuli tvorci ove serije. Prazni svet „jednakosti“, izveštačene sreće, radosti i „neizmerne ljubavi“, po kome skakuću trapavi Teletabisi, trebalo je da bude aluzija na svet što se naporno gradi i nameće i podmeće i u stvarnosti, među novim naraštajima, i na sveopštu radost svih danas navodno uveliko konzumira. Savršeno organizovana distribucija i moć jednog Bi-Bi-Sija doveli su do toga da „Teletabisi“ postanu kulturološki, edukativni i zabavni fenomen svog vremena. Pa i današnjeg. Serija je prikazana u više od sto zemalja sveta i na četrdesetak jezika (i kod nas, takođe s velikom popularnošću), zahvaljujući čemu je postala jedna od najkomercijalnijih u istoriji. Čak je i muzika korišćena u njoj postala svetski hit, posebno numera iz uvodne špice koja je ostvarila milionski tiraž i višemesečni boravak na top-listama. Prvi, pomenuti, najvažniji serijal, od namerno ili slučajno broja epizoda za svaki dan u godini, završen je pre dvadeset godina. Ali je nastavljen sredinom prošle decenije još jednim turnusom, a sada ga je obnovio „Netfliks“ sa novih 26 epizoda od po dvanaest minuta koji je u njihovom stilu odmah bio dostupan u celini, za „bindžovanje“. Za nove generacije „Teletebila“.
U borbi za neravnopravnu ravnopravnost
Ogromna konkurencija zbog obilja ovakve zatupljujuće ponude danas je jedina prepreka da i ovaj ciklus postigne sličan efekat i uspeh. Kao i to što je ipak reč o ponavljanju gradiva. Kako god, tu neviđenu sreću da posmatra avanture kosmičkih beba sa antenama na glavama i televizorima na stomacima i u imbecilnom njihovom skakutanju po dolinama sreće i neprekidne radosti, u šarenilu svih „duginih“ boja, imaju i današnje starije i mlađe bebe koje ne znaju gde će pre na obuku o radosti života u novom dobrom. „Teletabisi“ su ponovo došli da pouče mladost o tome šta je život i kako se odmalena valja voditi. U vreme prvog ciklusa i u vreme razbuktavanja istopolne revolucije ova serija je odigrala izuzetno važnu ulogu u činjenju novih iskoraka u borbi za neravnopravnu ravnopravnost „radosnih“ u kojoj oni danas i pod oštrim okom zakona uživaju. Teže će do osude doći kriminalac nego neko ko je verbalno uvredio dotične. Zabavna industrija je u tom prevratu i osvajanju vlasti novih vrednosti učinila najznačajniji uticaj. „Teletabisi“ su pre četvrt veka imali izuzetnu ulogu u tom procesu. Otud i pomenuti psiholozi i profesionalci za zamajavanje ljudskog uma u njegovom najranjivijem i najpodložnijem uzrastu. Napadi da su sa „Teletabisima“ podmetnute homoseksualne ideje su vrlo lako i efikasno dezavuisani i nazvani glupostima zaostalih umova. I nastavilo se. Teletabisi su skakutali lupetajući gluposti u svom šarenom svetu noseći torbice duginih boja i propovedajući međusobnu ljubav bez granica po principu svi se volimo i zbog toga smo radosni.
Život Teletabisa se odvija u prirodi (koja deluje neprirodno, odbojno čak), na mestu punom trave, biljaka, zečeva i ptica. O, da, i zečeva. Oni su iz nekog razloga veoma bitni. I, opet, manje simpatični nego što su u stvarnom životu, kao uostalom i sve što se pojavljuje u poliesterskom svetu Teletabije. Da i ne govorimo o prebivalištu Teletabisa, nekoj vrsti zemljane kuće koja je zapravo u rupi. Zanimljivo je da iako tako na prvi pogled deluje, ovo nije animirana serija već su likovi oživljeni od glumaca u kostimima ovih medvedolikih infanata, a serija je snimana na stvarnoj farmi koja je kasnije postala turistička atrakcija. Život „Teletabisa“ se monotono (ali uvek srećno!) ponavlja u svakoj epizodi, kao što su vreme za igru, jelo, popodnevni odmor i spavanje. Svaka epizoda se završava odjavom zvučnika i naratora zbog čega tužni i razočarani, ali ipak i dalje razdragani Teletabisi jure u svoju kuću u koju upadaju kroz rupu na vrhu kao da su glodari. Sve ovo zvuči kao život u zatvoru ili, još bolje, internatu novog-dobrog za vaspitavanje novih-dobrih koji ako hoće da žive u večnoj sreći i ljubavi, moraju da postanu Teletabisi koji bez izuzetka isto misle, stalno isto rade, koji su poslušni, bez sposobnosti i potrebe da mnogo razmišljaju, zbog čega su nagrađeni lagodnim, bezbrižnim i razdraganim životom. Zvuči kao raj, zar ne? Raj u paklu! I zvuči kao život mnogih danas. U tom raju na Zapadu.
Kako god, „Teletabisi“, eto, ponovo skakuću svojim idiličnim svetom ljubavi i poručuju da nam je ona jedino potrebna. I to u svim mogućim kombinacijama! I još kada se zovete Tvinki Vinki, Lala, Nu, Po ili Dipsi, šta vam je više potrebno za večitu radost i sreću? Osim, naravno, da s nestrpljenjem očekujete novi serijal ove divote u koji ne treba sumnjati sada kada je „franšizu“ preuzeo „Netfliks“. Biće teletabis-bindžovanja, a i profesor za kognitivne manipulacije najmlađih je tu – dotični gorespominjani stručnjak za rano instaliranje sreće i dalje je deo autorskog tima.
Vladislav Panov
Izvor: Pečat
