Пише: Норман Соломон
Предсједник Бајден никада није одустао од одобравања огромних испорука оружја Израелу током више од 13 мјесеци масовних убистава и намјерног изгладњивања палестинских цивила у Гази. Бајденова кључна улога донијела му је надимак „геноцидни Џо.“
Тај надимак можда изгледа претјерано, али је оправдан. Иако Бајден неће одговарати за то што је служио као кључни саучесник у ужасним злочинима против човјечанства који се настављају у Гази, етикета остаје — а искрени историчари ће га осудити као директног саучесника у геноциду.
Бајден би се могао квалификовати и за други надимак, који, према Гуглу, никада није објављен прије овог текста: „Џо Омницид.“ За разлику од надимка „геноцидни Џо,“ који се већ показао као прикладан, „ Џо омницид“ је донекле предсказујући. То је неизбјежно, јер ако коначни ефекти његове вањске политике постану кључни фактори у нуклеарном уништењу, историчара више неће бити ту да процијене његову одговорност за омницид — дефинисан као „уништење свег живота или свег људског живота.“
Та дефиниција једва да премашује оно што нам научници говоре да би се догодило у размјени нуклеарног оружја. Истраживачи су открили да би „нуклеарна зима“ брзо завладала широм свијета, блокирајући сунчеву свјетлост и уништавајући пољопривреду, с могућношћу преживљавања људске врсте од свега 1 до 2 посто укупне популације.
С обзиром на то да је све — буквално све — у питању, могли бисте помислити да би спречавање термонуклеарног рата између двије нуклеарне суперсиле, Русије и Сједињених Држава, било високо на листи предсједникових приоритета. Али то није био случај са Џоом Бајденом од када је први пут сјео за сто у Овалној канцеларији.
Заправо, Бајден је током првих година ове деценије учинио све да распламса реалне страхове од нуклеарног рата. Његов непосредни претходник, Доналд Трамп, извео је САД из два важна споразума — о ракетама средњег домета и о отвореном небу — а Бајден није поништио ту одлуку. Исто тако, Трамп је укинуо нуклеарни споразум с Ираном, договорен током Обамине администрације, а Бајден је дозволио да тај споразум остане неважећи.
Умјесто да је први испунио своје обећање из кампање 2020. године да ће прихватити политику САД о ограничавању нуклеарног оружја, Бајден је прије двије године одобрио потпуно супротан документ. Прошле године, под еуфемизмом „модернизације,“ америчка влада је потрошила 51 милијарду долара — више од свих других нуклеарних земаља заједно — на ажурирање и одржавање свог нуклеарног арсенала, добивши екстравагантан замах у процесу који ће трајати деценијама.
И прије и послије руске инвазије на Украјину крајем фебруара 2022. године, Бајден је показао изразит недостатак интересовања за стварну дипломатију ради спречавања рата или његовог окончања. Три дана прије инвазије, у чланку за „Фајненшел тајмс,“ Џефри Сакс је истакао: „Бајден је више пута рекао да су САД отворене за дипломатију с Русијом, али о питању које Москва највише истиче — проширењу НАТО-а — није било америчке дипломатије. [Руски предсједник Владимир] Путин је више пута тражио да се САД обавежу да се НАТО неће проширити Украјину, док је Бајден више пута тврдио да је чланство у савезу ствар избора Украјине.“Иако руску инвазију и ужасан рат у Украјини треба осудити, Бајден додатно допринео Путиновим злочинима дајући много већи приоритет хладноратовској манији Вашингтона него преговорима за мир — или смањењу ескалирајућег ризика од нуклеарног рата.
Од самог почетка, Бајден једва да је признавао да је због рата у Украјини у питање доведен сам опстанак човјечанства. У свом првом говору о стању нације, седмицу дана након инвазије, Бајден је велики дио свог говора посветио украјинском сукобу без иједне ријечи о повећаној опасности од употребе нуклеарног оружја.
М. К. Бадракумар: Да ли Бајден сигнализира спремност за састанак са Путином?
Током наредна три мјесеца, Бијела кућа је објавила више од 60 предсједничких изјава, докумената и саопштења о рату у Украјини. Сви су дијелили запањујућу карактеристику са његовим говором о стању нације — потпуно одсуство било каквог помена о нуклеарном оружју или опасностима од нуклеарног рата — иако су многи стручњаци процјенили да су те опасности најгоре од времена Кубанске ракетне кризе 1962. године.
С повременим пригушеним референцама за избјегавање војног сукоба САД са нуклеарно наоружаном Русијом, Бајденова администрација је током посљедњих 33 мјесеца изјављивала да не жели да пређе своје „црвене линије“ — а онда их је више пута прелазила.
Прије седмицу дана, радикални јастреб Џон Болтон, бивши савјетник за националну безбједност предсједника Трампа, резимирао је процес у интервјуу за ЦНН, жалећи се што Бајденова непромишљена ескалација није била још екстремнија: „То је био један дуг јавни наступ за другим, од питања ‘Да ли да уопште испоручимо Украјинцима ATACMS [балистичке ракете]?’ Прво је било не, онда дебата, па да. ‘Треба ли да испоручимо Украјинцима тенкове Abrams?’ Прво не, па дуга дебата, па да. ‘Треба ли да испоручимо Украјинцима F-16?’ Прво не, онда дуга дебата, па да. А сада, ‘Да ли дозволити Украјинцима да користе ATACMS унутар Русије?’ Након дуге дебате, сада је да.’”
Без обзира да ли га хвале или осуђују, Бајденов наводни опрез током рата у Украјини је постепено нестајао, уступајући мјесто све опаснијој ескалацији.
Бајденово недавно зелено свјетло за Украјину да користи пројектиле дугог домета за нападе унутар Русије представља још један корак ближе нуклеарном рату. Како је написао аналитичар из Квинси института: „Улози и ризици од ескалације постепено су расли.“ У пријетећем правцу, „ова непотребна ескалацијска мјера приближила је Русију и НАТО корак ближе директном сукобу — прозор за избјегавање катастрофалне грешке сада је знатно ужи.“
Као ни Бајден, ни државни секретар Ентони Блинкен, ни демократски и републикански заговорници рата у Конгресу, тако ни Болтон не помињу да најновија истраживања показују снажну подршку међу Украјинцима за преговоре који би зауставили рат.
„Просјечно 52 посто Украјинаца жели да њихова земља што прије започне преговоре о окончању рата,“ известио је прошле седмице Галуп, у поређењу са само 38 посто који кажу да „њихова земља треба наставити борбу до побједе.“
Бајден и други заговорници рата наставили су да презиру оно што сада велики дио украјинског становништва жели — преговарачко рјешење — називајући то капитулацијом и попуштањем агресији. Умјесто тога, водећи функционери администрације и новинари-хушкачи из прес центара радо истичу своју одлучност, инсистирајући да Украјинци и Руси наставе да се убијају и гину.
Вашингтонске елите настављају да се представљају као храбри бранитељи слободе уз војну ескалацију у Украјини, гдје је већ погинуло на стотине хиљада људи. У међувремену, опасности од нуклеарног рата расту.
Прошле седмице, Путин је „снизио праг руске нуклеарне доктрине као одговор на шири спектар конвенционалних напада,“ известио је Ројтерс, „а Москва је изјавила да је Украјина гађала дубоко унутар Русије америчким ATACMS пројектилима…. Русија је мјесецима упозоравала Запад да ће, ако Вашингтон дозволи Украјини да пуца на Русију америчким, британским и француским пројектилима, Москва сматрати те чланице НАТО-а директно умјешаним у рат у Украјини.“
За предсједника Бајдена, пресуда „геноцидни Џо“ већ је изречена. Али ако, упркос апелима за разумно рјешење, заиста заслужи надимак „Џо омницид,“ нико од нас неће бити ту да о томе чита.
Норман Соломон је национални директор RootsAction.org и извршни директор Института за јавну тачност. Његова најновија књига, War Made Invisible: How America Hides the Human Toll of Its Military Machine, објављена је у издању The New Press.
Извор: Counterpunch
