Пише: Наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Прије два дана обиљежена је 111. годишњица предаје кључева Скадра од стране турске војске црногорским ослободиоцима 1913. на крају дуготрајне опсаде. Али овај војни тријумф здружених снага Србије и Црне Горе, био је само увод у још једну историјску трагедију. Наиме, западне силе ће убрзо приморати краља Николу да без поговора напусти поприште које је освојио уз велике, ненадокнадиве жртве, и цијела побједничка операција која је трајала око пола године , претворила се у страшан пораз.
Тако се историјска опсада Скадра подсјетила на мета-историјско зидање Скадра, по коме се све што је муком зидано по дану, лако разваљивало преко ноћи. Као да је у обје сцене, једној пјесничкој и митској, а другој реалној и политичкој нацртан образац наше српске, балканске лакомислености и непромишљеног залијетања на терен и интересну зону коју су давно прије нас означиле „више силе“.
Примјер Скадра нас учи не да се беспоговорно повинујемо колонијализму сваке врсте, али да се добро и више пута промисли капацитет који имамо прије него кренемо у какав већи политички или далеко било војни подухват. Или ћемо, у противном, бити принуђени, да за брзоплети јуриш подесемо болне људске жртве, које су, углавном ненадокнадиве, каква је, рецимо, мајка узидана у градске зидине.
До читања у сљедећем броју..
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала