Пише: Борка Голубовић-Требјешанин
Иако још нисам био у Србији, читао сам Павићев „Хазарски речник”, гледао ваше старе филмове „Валтер брани Сарајево” и „Мост”, а прочитао сам Андрићев роман „На Дрини ћуприја”. Кинески писац Мо Јен који поносно носи титулу лауреата Нобелове награде за књижевност наредних дана биће гост Југословенског драмског позоришта и Београда.
Са његовим драмским делом „Убица Ђинг Ке” у режији Жен Минга у петак и суботу увече, 17. и 18. маја од 20 сати на сцени „Љуба Тадић” ЈДП-а гостоваће Пекиншко народно уметничко позориште. Сценограф је Шен Ао, костимограф Јен Ни. Сценске маске радио је Јинг Шу, дизајн светла Менг Бин, а звука Џенг Чен. Драма „Убица Ђинг Ке” бави се самим крајем Зараћених држава (475–221 пре ове ере). У борби за престо издвојила се држава Ћин која је доминирала свим земљама под капом небеском.
Мо Јен је рођен у Гаомију, провинција Шандунг. Октобра 2012. године добио је Нобелову награду за књижевност. Написао је 11 романа као што су „Приче о црвеном сирку”, „Република пијанаца”, „Уморан од живота и смрти”, стотинак новела и приповедака, попут „Прозирне роткве” и „Командантове жене”, као и више драма и есеја. Његов роман „Приче о црвеном сирку” једно је од стожерних књижевних дела у кинеској књижевности осамдесетих година прошлог века. Дела су му преведена на више од педесет језика укључујући енглески, француски, руски, немачки, шведски, норвешки, српски…
Колико је захтевно носити амблем најчитанијег, али и најзабрањиванијег кинеског писца и титулу лауреата Нобелове награде за књижевност?
Готово да не постоји писац који није контроверзан. Притисак који осећам долази од тога да ли после освојене награде могу написати боље дело. Од тренутка када сам добио Нобелову награду трудио сам се да што брже завршим своје друштвене обавезе како бих се што пре вратио свом писаћем столу. Сада, прилично задовољан, могу рећи да сам од добијања награде објавио збирку приповедака и новела „Касно сазрели људи”, збирку калиграфске поезије „Три песме”, драму „Крокодил”, музичку драму „Црвени сирак и Одећа од броката”, као и опере „Уморан од живота и смрти” и „Црвени сирак”.
Кина као највећа глобална индустријска сила данашњице: Запад против кинеског чуда
Опера „Црвени сирак” премијеру ће имати у августу следеће године у Кинеском националном центру за сценске уметности. Поред тога, објавио сам више есеја и песама, а покренуо сам и јавни налог на „Вичету”. На тој платформи поставио сам више од 500 калиграфских дела и песама, што је имало добар пријем код читалаца. Тренутно овај налог на „Вичету” има десет милиона пратилаца.
Кинеско-српско пријатељство посебно је неговано. Колико познајете прилике овог поднебља, будући да у Србији имате своју читалачку публику?
Иако још нисам био у Србији, читао сам Павићев „Хазарски речник”, гледао ваше старе филмове „Валтер брани Сарајево” и „Мост”. Такође, прочитао сам Андрићев роман „На Дрини ћуприја”. Ти филмови и романи су Кинезима мојих година врло познати. Многи памте реплике из тих филмова и знају да отпевају песме које су се певале у њима, као на пример „O bella ciao”. Више мојих романа је преведено на српски језик и објављено у вашој земљи, па се радујем што ћу овог пута имати прилику да се сретнем са читаоцима из Србије.
Називају вас кинеским Кафком. У својим делима стварате свет који подсећа на онај из дела Фокнера и Маркеса. Које полазиште вам је било за писање драме „Убица Ђинг Ке” будући да потичете из провинције Шандунг на истоку Кине?
Када је 2004. године кинеска позоришна трупа „Плаво небо” замолила једног сценаристу да напише причу о Ђинг Кеу, желели су да ја учествујем у адаптацији. Иако је текст био одличан, нисам хтео да напишем ту причу у кључу традиционалне историјске драме, већ сам покушао да је деконструишем и да је подигнем на ниво филозофске расправе. Та прича је позната готово свима, што ми је помогло, али и одмогло. Како свако у свом срцу носи сопственог Ђинг Кеа, све време сам размишљао о томе на који начин да прецизно испричам причу коју ја носим у срцу, а да је други људи разумеју и прихвате.
Колико вас је родно поднебље одредило у свом животном путу? Коју метафору доноси ваш псеудоним Мо Јен?
Моје родно место Североисточни Гаоми у провинцији Шандунг једно је обично село на северу Кине. Родни крај за мене има два значења: једно је стварно родно место, а друго је фиктивно родно место које сам створио у својим романима. Морам да захвалим овдашњим људима и том парчету земље где сам рођен и где сам одрастао. У својим најранијим делима описао сам искуства стечена ту током одрастања, нека су и моја лична искуства, а многи ликови у мојим романима писани су по узору на моје комшије. И зато сматрам да није било тог парчета земље и људи који на њему живе, данас не бих био писац какав јесам. Мој књижевни псеудоним Мо Јен значи „ћути”. Одабрао сам то име да бих се подсећао да треба да будем дискретан у говору, а да оно што желим да изразим унесем у своја дела.
Историја своју снагу црпи из нових тумачења, а драмски комад је у том погледу њихов одраз. Којом поетиком су повезани ваши јунаци с обзиром на то да своје рукописе градите полазећи од традиције кинеске књижевности и усменог стваралаштва?
Јунаци у мојим драмама нису херојски ликови које налазимо у класичној кинеској књижевности, већ више личе на људе из наше околине. Они су натпросечно даровити, али поседују слабости или недостатке у карактеру. Драма носи наслов „Наш Ђинг Ке” и тиме сам желео да покажем да публика у лику Ђинг Кеа може да пронађе део себе, као и да донесе сопствени суд о тој личности, тако да сваки човек у свом срцу носи једног Ђинг Кеа, а Ђинг Ке је можда свако од нас. Прилично се слажем са Брехтовим концептом драме. Он наглашава ефекат отуђења, а глумац на сцени има улогу и извођача, али и некога ко даје суд, чиме се спречава претерано уживљавање публике у радњу. Он те често извлачи из радње како би те натерао да рационално просудиш о ономе што се дешава на сцени. Желим да читалац или гледалац буде погођен радњом драме и да дрхти над судбином ликова, али и да истовремено успе да трезвено донесе суд о збивањима на сцени, што би требало да га потакне да размишља о сопственом животу.
У драми „Убица Ђинг Ке” нема ниједног лошег човека. Сви ликови у њој заправо су људи који живе око нас или смо ми сами. Како је то могуће? Зашто је људима потребно да се плаше, да читају дела која ће их уплашити?
Хвала Вам на том тумачењу моје драме. Управо сам то желео да покажем. У овој драми нема ниједног лика који је у потпуности негативан и сви они делају у складу са сопственим схватањима и сопственим вредностима. Док сам писао, нисам посебно наглашавао да је овде реч о свима познатој класичној причи, већ сам ликове обликовао руководећи се сопственим схватањем људске природе.
Економски изгледи у 2024: Кина, Трамп и следећи „црни лабуд“
Можда је то разлог зашто је публици ова драма блиска и зашто је осећа чврсто повезаном са стварним животом. Зашто човек мора да се боји, мислим да је то једно сложено и врло значајно питање. Својевремено сам у свом есеју „Страх и нада” писао о свом страху од глади, смрти и зла људске природе. Управо због тог страха више ценим оне лепе ствари у животу. Страх је и један од разлога и покретача мог писања, јер писање ми помаже да се одупрем протоку времена и мојим унутарњим страховима. Што се тиче читаочеве потребе да чита дела која га плаше, мислим да различити читаоци имају различите читалачке склоности. Но, сматрам да читање дела која су нам застрашујућа можда може отклонити или ублажити наше унутарње страхове.
Сматрате да пре него што почнемо да критикујемо друге морамо бити спремни да прво критикујемо себе. Иза вас је заиста јединствена животна путања. Који изазови су вас водили на овом инспиративном животном путу с обзиром на то да знамо да су вас родитељи из предострожности саветовали да не говорите када сте ван куће?
Критиковати друге људе је лако, а критиковати себе је врло тешко. Но, ако човек жели да напредује, да се побољша, мора бити самокритичан. То је дух рада на самом себи којег су се придржавали древни Кинези, а то је и гаранција писцу да ће успети да напише добро дело. У оно доба, разлог због којег сам почео да пишем био је врло једноставан, просто, надао сам се да ћу писањем обезбедити себи бољи живот. Касније сам, међутим, открио да су моја љубав према писању, жеља да истражим што више стваралачких поступака и техника, као и жеља да створим још боља дела она мотивација и изазови због којих пишем до данас.
Како је то бити у кожи Мо Јена? Којој животној филозофији тежите?
До сада сам написао 11 романа и сваки је прилично особен. Неким романима сам задовољан, али има неколико романа које бих можда, кад бих их поново писао, написао боље. Извесно време сам писао слушајући музику. Чинило ми се да ми музика помаже да током писања пронађем ритам. Али сада више не слушам музику док пишем.
Извор: Политика
