Preveo: M. M. Milojević
Tokom nekoliko prethodnih meseci, predsednik Tramp je rasporedio zamašne vojne snage u Karipskom moru kako bi pretio Venecueli. Sve do sada, predsednik je koristio te snage – jedan nosač aviona, najmanje sedam drugih ratnih brodova, veći broj aviona i oko petnaest hiljada američkih vojnika – za protivzakonite napade na mala plovila za koja je tvrdio da prenose narkotike. U subotu, gospodin Tramp je dramatično eskalirao svoju vojnu kampanju zarobljavanjem venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura koje je bilo deo onoga što je nazvao „opsežnim napadom“ na Venecuelu.
Jedva da iko oseća bilo kakvu naklonost prema gospodinu Maduru. Njegova vlast je nedemokratska i represivna i poslednjih godina destabilizuje Zapadnu hemisferu. Ujedinjene nacije nedavno su objavile izveštaj u kojem se detaljno navode slučajevi ubistava, mučenja, seksualnog nasilja i arbitrarnog zatočenja koje su tokom čitave decenije činile režimske siledžije protiv njegovih političkih protivnika. Pokrao je venecuelanske predsedničke izbore 2024. godine. Doveo je do ekonomskih i političkih meteža širom regiona izazivanjem masovnog iseljavanja gotovo osam miliona ljudi.
Ukoliko postoji jedna izrazito jasna pouka američke spoljne politike prethodnog veka, međutim, jeste da pokušaj svrgnuća čak i najgorih režima može da dodatno pogorša stvari. Sjedinjene Države provele su prethodnih dvadeset godina neuspešno pokušavajući da stvore stabilnu vladu u Avganistanu i zamenile su diktaturu u Libiji raspolućenom državom. Tragične posledice rata u Iraku 2003. godine i dalje opterećuju i Ameriku i Bliski istok. Možda najrelevantnije, SAD su sporadično destabilizovale latinoameričke države, uključujući Čile, Kubu, Gvatemalu i Nikaragvu, pokušavajući nasilno da svrgnu njihove vlade.
Gospodin Tramp još uvek nije ponudio uverljivo objašnjenje svog delovanja u Venecueli. On pomiče našu zemlju prema međunarodnoj krizi bez valjanog razloga. Ukoliko g. Tramp želi da obrazloži drugačije gledište Ustav jasno propisuje šta bi trebalo da uradi: da izađe pred Kongres. Bez kongresnog dopuštenja, njegovo delovanje krši američke zakone.
Nominalno opravdanje vladinog vojnog avanturizma jeste nastojanje da se unište „narko-teroristi“. Vlade su tokom istorije u različitim prilikama označavale predvodnike suprotstavljenih nacija kao teroriste, nastojeći da opravdaju vojne upade kao policijske operacije. Ova tvrdnja je posebno apsurdna pošto Venecuela nije znatniji proizvođač fentanila ili drugih narkotika koji imaju važniju ulogu u epidemiji predoziranja u Sjedinjenim Državama, dok se kokain koji se tamo proizvodi najčešće prevozi u Evropu. U isto vreme dok g. Tramp napada venecuelanske čamce, on je pomilovao Huana Orlanda Ernandeza, koji je vodio opsežnu mrežu trgovine narkoticima dok je bio honduraski predsednik između 2014. i 2022. godine.
Uverljivije objašnjenje za napade na Venecuelu možda se može pronaći u nedavno objavljenoj Strategiji nacionalne bezbednosti Trampove administracije. U njoj je proklamovano pravo na nadmoćan položaj u Latinskoj Americi: „Nakon višegodišnjeg zanemarivanja Sjedinjene Države će iznova istaći i sprovesti Monroovu doktrinu kako bi povratile nadmoćan američki položaj na Zapadnoj hemisferi“. Prema onome što je u dokumentu označeno kao Trampov korolar administracija se obavezala da će prerasporediti snage iz drugih delova sveta u ovo područje, zaustaviti narkotrafikante na otvorenom poru, koristiti smrtonosnu silu protiv migranata i prenosioca narkotika i potencijalno razmestiti više američkih vojnika širom regiona.
Venecuela je očito postala prva zemlja podvrgnuta ovom savremenom imperijalizmu, i to predstavlja opasan i nezakonit pristup određivanja američkog položaja u svetu. Postupajući bez ikakvog privida međunarodnog legitimiteta, validnog pravnog utemeljenja ili podrške domaće javnosti, gospodin Tramp rizikuje da pruži opravdanje autoritarnim režimima u Kini, Rusiji i drugde koji žele da nasilno dominiraju nad svojim susedima. No, neposrednija je opasnost da predsednik podlegne američkom hibrisu koji je vodio ka invaziji na Irak 2003. godine.
Kao predsednički kandidat, Tramp je izgleda uočavao probleme preteranog vojnog delovanja. Godine 2016. bio je među retkim republikanskim političarima koji su ukazivali na ludost rata u Iraku koji je poveo predsednik Džordž Buš mlađi. Potom je osam godina kasnije, 2024, rekao: „Neću započeti rat. Zaustaviću ratove“.
On sada napušta ovaj princip i čini to protivzakonito. Ustav zahteva da Kongres odobri bilo koji čin rata. Da, predsednici se često kreću duž nejasnih margina ovog zakona. Ali čak je i gospodin Buš tražio i dobio kongresno dopuštenje za svoju invaziju na Irak, a predsednici posle Buša opravdavali su upotrebu dronova protiv terorističkih grupa i njihovih pristalica zakonom iz 2001. godine koji dopušta ovakvo delovanje posle napada izvršenih jedanaestog septembra 2001. godine. Gospodin Tramp ne raspolaže ni prividnim pravnim utemeljenjem za izvedene napade protiv Venecuele.
Aleksandar Tutuš: Srpski grafiti i beskućno pravo – Kad se vojska na Kosovo vrati
Kongresne rasprave o vojnom delovanju igraju ključnu ulogu u demokratskom procesu. One ograničavaju vojni avanturizam prisiljavajući predsednike da opravdaju svoje planirane napade pred javnošću i zahtevaju od članova Kongresa da založe svoj politički kredibilitet u korist ovih planova. U godinama nakon što su glasali o ratu u Iraku, demokrate koje su podržale predsednika Buša, među kojima su bili Hilari Klinton i Džon Keri, platili su političku cenu, a oni koji su, poput Bernija Sandersa i Baraka Obame kritikovali rat, sagledavani su kao da su prozorljivo naslućivali budućnost.
U slučaju Venecuele, kongresna rasprava bi razotkrila neuverljivost Trampovog opravdanja. Njegova administracija opravdavala je napade na mala plovila tvrdnjama da predstavljaju neposrednu pretnju po Sjedinjene Američke Države. Ali širok spektar pravnih i vojnih stručnjaka odbacuje ove tvrdnje kao neosnovane, dok se one istovremeno kose i sa zdravim razumom. Pokušaj da se prokrijumčari droga u Sjedinjene Države – ukoliko, u stvari, svi ovi čamci to čine – nije pokušaj da se zbaci vlada ili da se potuče američka vojska.
Sumnjamo da je gospodin Tramp odbio da zatraži kongresno dopuštenje za svoje delovanje delimično i zbog toga što mu je poznato da su čak i neki republikanci u Kongresu duboko sumnjičavi kuda Tramp vodi ovu zemlju. Za sada su senatori Rend Pol i Liza Murkovski i članovi Predstavničkog doma Don Bejkon i Tomas Mesi (Thomas Massie) – svi republikanci – podržali zakonska rešenja kojima bi se ograničilo Trampovo vojno delovanje protiv Venecuele.
Drugi argument protiv napada Donalda Trampa na Venecuelu jeste da se njima krši međunarodno pravo. Raznošenjem malih čamaca za koje je Donald Tramp tvrdio da prenose drogu, on je ubijao ljude na osnovu puke sumnje da čine krivična dela bez davanja mogućnosti da se brane. Ženevska konvencija iz 1949. godine i svaki sledstveni važniji sporazum o ljudskim pravima zabranjuje ovakva vansudska ubistva. To čini i američki zakon.
Izgleda da je vlada ubijala bespomoćne ljude. U jednom napadu, mornarica je izvršila drugi udar na oštećeni čamac, oko četrdeset minuta nakon prvog udara, ubivši dvojicu mornara koji su se pridržavali za olupinu plovila i po svoj prilici nisu predstavljali pretnju. Kao što je naš kolega Dejvid Frenč, nekadašnji pravnik u američkoj vojsci, napisao: „Ono što čini razliku između rata i ubistva jeste zakon“ (The thing that separates war from murder is the law).
Tajms: Kako britanski konzumenti kokaina finansiraju albanski mini Dubai
Pravni argumenti protiv delovanja gospodina Trampa su važniji, ali je protiv ovakvog delovanja moguće istaći i hladnokrvne argumente zasnovane na spoljnopolitičkom realizmu. Najbliži analogni slučaj koji ohrabruje delovanje u Venecueli jeste invazija na Panamu koji je naredio predsednik Džordž Buš stariji pre trideset šest godina. Zbačen je diktator Manuel Norijega sa vlasti i intervencija je pomogla da Panama stupi na put demokratije. Međutim, Venecuela je po mnogo čemu različita. Panama je mnogo manja država, i ona je bila zemlja u kojoj su američki zvaničnici i vojnici delovali decenijama zbog Panamskog kanala.
Deluje da je potencijal za survavanje Venecuele u stanje haosa mnogo veće. Uprkos Madurovom zarobljavanju, generali koji su omogućavali opstanak njegovog režima neće namah nestati. Niti će predati vlast Mariji Korini Mačado, opozicionoj predvodnici čiji je pokret po svoj prilici pobedio na poslednjim održanim izborima i koja je prošlog meseca primila Nobelovu nagradu za mir.
Među potencijalnim nepovoljnim ishodima jeste širenje nasilja levičarske kolumbijske militantne grupe E-el-en, koja ima svoja uporišta u zapadnim venecuelanskim oblastima, ili paravojnih grupa poznatih kao kolektivos koje deluju na marginama zvanične državne moći u okviru Madurove diktature. Produženje nemira u Venecueli može da poremeti globalno energetsko tržište i tržište hrane i da podstakne dodatno kretanje migranata na Zapadnoj hemisferi.
Kako bi onda Sjedinjene Države trebalo da se nose sa trajnim problemom koji Venecuela predstavlja po region i po američke interese? Delimo nade očajnih Venecuelanaca, od kojih su neki javno zagovarali intervenciju. Ali na ovo pitanje ne postoje jednostavni odgovori. Za sada, svet bi trebalo da razume rizike koje nosi svrgavanje vlade.
Održavaćemo nadu da će se trenutna kriza završiti manje nepovoljno nego što očekujemo. Strahujemo da će ishodište Trampovog avanturizma biti više patnji za Venecuelance, povišen nivo regionalne nestabilnosti i trajna šteta po američke interese širom sveta. Znamo da je ratnohuškačko delovanje gospodina Trampa protivno zakonu.
Izvor: The New York Times
