Превео: М. М. Милојевић
Током неколико претходних месеци, председник Трамп је распоредио замашне војне снаге у Карипском мору како би претио Венецуели. Све до сада, председник је користио те снаге – један носач авиона, најмање седам других ратних бродова, већи број авиона и око петнаест хиљада америчких војника – за противзаконите нападе на мала пловила за која је тврдио да преносе наркотике. У суботу, господин Трамп је драматично ескалирао своју војну кампању заробљавањем венецуеланског председника Николаса Мадура које је било део онога што је назвао „опсежним нападом“ на Венецуелу.
Једва да ико осећа било какву наклоност према господину Мадуру. Његова власт је недемократска и репресивна и последњих година дестабилизује Западну хемисферу. Уједињене нације недавно су објавиле извештај у којем се детаљно наводе случајеви убистава, мучења, сексуалног насиља и арбитрарног заточења које су током читаве деценије чиниле режимске силеџије против његових политичких противника. Покрао је венецуеланске председничке изборе 2024. године. Довео је до економских и политичких метежа широм региона изазивањем масовног исељавања готово осам милиона људи.
Уколико постоји једна изразито јасна поука америчке спољне политике претходног века, међутим, јесте да покушај свргнућа чак и најгорих режима може да додатно погорша ствари. Сједињене Државе провеле су претходних двадесет година неуспешно покушавајући да створе стабилну владу у Авганистану и замениле су диктатуру у Либији располућеном државом. Трагичне последице рата у Ираку 2003. године и даље оптерећују и Америку и Блиски исток. Можда најрелевантније, САД су спорадично дестабилизовале латиноамеричке државе, укључујући Чиле, Кубу, Гватемалу и Никарагву, покушавајући насилно да свргну њихове владе.
Господин Трамп још увек није понудио уверљиво објашњење свог деловања у Венецуели. Он помиче нашу земљу према међународној кризи без ваљаног разлога. Уколико г. Трамп жели да образложи другачије гледиште Устав јасно прописује шта би требало да уради: да изађе пред Конгрес. Без конгресног допуштења, његово деловање крши америчке законе.
Номинално оправдање владиног војног авантуризма јесте настојање да се униште „нарко-терористи“. Владе су током историје у различитим приликама означавале предводнике супротстављених нација као терористе, настојећи да оправдају војне упаде као полицијске операције. Ова тврдња је посебно апсурдна пошто Венецуела није знатнији произвођач фентанила или других наркотика који имају важнију улогу у епидемији предозирања у Сједињеним Државама, док се кокаин који се тамо производи најчешће превози у Европу. У исто време док г. Трамп напада венецуеланске чамце, он је помиловао Хуана Орланда Ернандеза, који је водио опсежну мрежу трговине наркотицима док је био хондураски председник између 2014. и 2022. године.
Уверљивије објашњење за нападе на Венецуелу можда се може пронаћи у недавно објављеној Стратегији националне безбедности Трампове администрације. У њој је прокламовано право на надмоћан положај у Латинској Америци: „Након вишегодишњег занемаривања Сједињене Државе ће изнова истаћи и спровести Монроову доктрину како би повратиле надмоћан амерички положај на Западној хемисфери“. Према ономе што је у документу означено као Трампов королар администрација се обавезала да ће прераспоредити снаге из других делова света у ово подручје, зауставити наркотрафиканте на отвореном пору, користити смртоносну силу против миграната и преносиоца наркотика и потенцијално разместити више америчких војника широм региона.
Венецуела је очито постала прва земља подвргнута овом савременом империјализму, и то представља опасан и незаконит приступ одређивања америчког положаја у свету. Поступајући без икаквог привида међународног легитимитета, валидног правног утемељења или подршке домаће јавности, господин Трамп ризикује да пружи оправдање ауторитарним режимима у Кини, Русији и другде који желе да насилно доминирају над својим суседима. Но, непосреднија је опасност да председник подлегне америчком хибрису који је водио ка инвазији на Ирак 2003. године.
Као председнички кандидат, Трамп је изгледа уочавао проблеме претераног војног деловања. Године 2016. био је међу ретким републиканским политичарима који су указивали на лудост рата у Ираку који је повео председник Џорџ Буш млађи. Потом је осам година касније, 2024, рекао: „Нећу започети рат. Зауставићу ратове“.
Он сада напушта овај принцип и чини то противзаконито. Устав захтева да Конгрес одобри било који чин рата. Да, председници се често крећу дуж нејасних маргина овог закона. Али чак је и господин Буш тражио и добио конгресно допуштење за своју инвазију на Ирак, а председници после Буша оправдавали су употребу дронова против терористичких група и њихових присталица законом из 2001. године који допушта овакво деловање после напада извршених једанаестог септембра 2001. године. Господин Трамп не располаже ни привидним правним утемељењем за изведене нападе против Венецуеле.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Конгресне расправе о војном деловању играју кључну улогу у демократском процесу. Оне ограничавају војни авантуризам присиљавајући председнике да оправдају своје планиране нападе пред јавношћу и захтевају од чланова Конгреса да заложе свој политички кредибилитет у корист ових планова. У годинама након што су гласали о рату у Ираку, демократе које су подржале председника Буша, међу којима су били Хилари Клинтон и Џон Кери, платили су политичку цену, а они који су, попут Бернија Сандерса и Барака Обаме критиковали рат, сагледавани су као да су прозорљиво наслућивали будућност.
У случају Венецуеле, конгресна расправа би разоткрила неуверљивост Трамповог оправдања. Његова администрација оправдавала је нападе на мала пловила тврдњама да представљају непосредну претњу по Сједињене Америчке Државе. Али широк спектар правних и војних стручњака одбацује ове тврдње као неосноване, док се оне истовремено косе и са здравим разумом. Покушај да се прокријумчари дрога у Сједињене Државе – уколико, у ствари, сви ови чамци то чине – није покушај да се збаци влада или да се потуче америчка војска.
Сумњамо да је господин Трамп одбио да затражи конгресно допуштење за своје деловање делимично и због тога што му је познато да су чак и неки републиканци у Конгресу дубоко сумњичави куда Трамп води ову земљу. За сада су сенатори Ренд Пол и Лиза Мурковски и чланови Представничког дома Дон Бејкон и Томас Меси (Thomas Massie) – сви републиканци – подржали законска решења којима би се ограничило Трампово војно деловање против Венецуеле.
Други аргумент против напада Доналда Трампа на Венецуелу јесте да се њима крши међународно право. Разношењем малих чамаца за које је Доналд Трамп тврдио да преносе дрогу, он је убијао људе на основу пуке сумње да чине кривична дела без давања могућности да се бране. Женевска конвенција из 1949. године и сваки следствени важнији споразум о људским правима забрањује оваква вансудска убиства. То чини и амерички закон.
Изгледа да је влада убијала беспомоћне људе. У једном нападу, морнарица је извршила други удар на оштећени чамац, око четрдесет минута након првог удара, убивши двојицу морнара који су се придржавали за олупину пловила и по свој прилици нису представљали претњу. Као што је наш колега Дејвид Френч, некадашњи правник у америчкој војсци, написао: „Оно што чини разлику између рата и убиства јесте закон“ (The thing that separates war from murder is the law).
Тајмс: Како британски конзументи кокаина финансирају албански мини Дубаи
Правни аргументи против деловања господина Трампа су важнији, али је против оваквог деловања могуће истаћи и хладнокрвне аргументе засноване на спољнополитичком реализму. Најближи аналогни случај који охрабрује деловање у Венецуели јесте инвазија на Панаму који је наредио председник Џорџ Буш старији пре тридесет шест година. Збачен је диктатор Мануел Норијега са власти и интервенција је помогла да Панама ступи на пут демократије. Међутим, Венецуела је по много чему различита. Панама је много мања држава, и она је била земља у којој су амерички званичници и војници деловали деценијама због Панамског канала.
Делује да је потенцијал за сурвавање Венецуеле у стање хаоса много веће. Упркос Мадуровом заробљавању, генерали који су омогућавали опстанак његовог режима неће намах нестати. Нити ће предати власт Марији Корини Мачадо, опозиционој предводници чији је покрет по свој прилици победио на последњим одржаним изборима и која је прошлог месеца примила Нобелову награду за мир.
Међу потенцијалним неповољним исходима јесте ширење насиља левичарске колумбијске милитантне групе Е-ел-ен, која има своја упоришта у западним венецуеланским областима, или паравојних група познатих као колективос које делују на маргинама званичне државне моћи у оквиру Мадурове диктатуре. Продужење немира у Венецуели може да поремети глобално енергетско тржиште и тржиште хране и да подстакне додатно кретање миграната на Западној хемисфери.
Како би онда Сједињене Државе требало да се носе са трајним проблемом који Венецуела представља по регион и по америчке интересе? Делимо наде очајних Венецуеланаца, од којих су неки јавно заговарали интервенцију. Али на ово питање не постоје једноставни одговори. За сада, свет би требало да разуме ризике које носи свргавање владе.
Одржаваћемо наду да ће се тренутна криза завршити мање неповољно него што очекујемо. Страхујемо да ће исходиште Трамповог авантуризма бити више патњи за Венецуеланце, повишен ниво регионалне нестабилности и трајна штета по америчке интересе широм света. Знамо да је ратнохушкачко деловање господина Трампа противно закону.
Извор: The New York Times
