Амерички званичници сада користе енергетску кризу да би исказали надмоћ, а све је вјероватније да ће учестали нестанци струје отежати приступ храни, текућој води и здравственој њези.
Пишу Пабло Роблес, Симон Ромеро и Тим Волас за „Њујорк тајмс“
Куба се суочава са вјероватно највећом енергетском кризом откако су револуционари Фидела Кастра дошли на власт прије 67 година. Након учесталих нестанака струје који трају недјељама, национална електроенергетска мрежа доживјела је „потпуно искључење“ прошле седмице, према наводима Министарства енергетике.
Нестанци струје су све гори, а понекад готово да цијело острво буде у мраку.
Већина струје на Куби потиче од нафте и скоро три деценије, венецуеланска нафта била је жила куцавица те земље.
Трампова администрација наредила Венецуели да обустави испоруку нафте Куби, након што је отела предсједника те земље, Николаса Мадура, у јануару ове године. Сједињене Америчке Државе су убрзо притисле и Мексико да престане са слањем пошиљки. Ниједна друга земља није притекла у помоћ Куби.
Амерички званичници сада користе енергетску кризу да би исказали надмоћ у односу на кубанске лидере, чак иако неки на Куби упозоравају да учестали нестанци струје могу Кубанцима отежати приступ храни, текућој води и здравственој њези.
Мигел Дијаз Канел, предсједник Кубе, изјавио је овог мјесеца за јавност да његова влада води преговоре са Вашингтоном, са циљем проналаска рјешења за ћорсокак између Кубе и САД.
Криза у главном граду
Хавана, главни град Кубе, обично има приоритет у производњи електричне енергије, јер је сједиште власти. Али, то државу не штити од мрака док расте енергетска криза.
Читав град трпи озбиљне посљедице.
Смеће се гомила, јер су комуналне службе затајиле због мањка горива. Без фрижидера, месо и млијечни производи у домаћинствима и у маркетима се кваре.
Будући да водоводни систем Хаване зависи од електричних пумпи, без текуће воде остало је много грађана, који сада чекају у редовима с канистерима код заједничких цистерни, према ријечима Хорхеа Р. Пињона, стручњака за нафту са Универзитета у Тексасу, који прати кубански енергетски сектор. Званичници из здравственог сектора одложили су на десетине хиљада операције, а пацијенти обољели од карцинома не могу редовно да примају хемиотерапију због нестанка струје или недостатка љекова који се држе у медицинским фрижидерима.
„Луксузни мјехурићи“
Свијетла, ипак, остају упаљена у туристичким зонама попут Варадера, Кајо Кокоа и Кајо Санта Марије, гдје се налазе низови хотела на плажи и спа комплекса. За разлику од стамбених подручја која зависе од неуспјешне националне електроенергетске мреже, хотели на тим локацијама имају сопствене генераторе, а снабдијевање горивом за та мјеста, као и за болнице, има приоритет.
То је зато што туризам и даље представља кључни извор девиза за кубанску владу, чак и након што су неке авио-компаније обуставиле летове за Кубу због несташице авионског горива на главним аеродромима, изазване америчком блокадом.
Недавно уложен труд да се успостави децентрализована мрежа малих соларних постројења уз коришћење кинеске технологије њима највише користи. То значи да запослени у тим туристичким комплексима путују на посао из мјеста већином без струје, текуће воде и са поквареном храном у „луксузне мјехуриће“, гдје туристи уживају у климатизованим собама и расхлађеним бифеима. Војни контролни пунктови строго контролишу приступ тим локацијама.
Немири у провинцијама
Криза је највише погодила остатак земље, далеко од сједишта власти и комплекса на плажи.
Након седмица у мраку, стотине људи у Морону, граду са око 70 хиљада сановника у централној Куби, изашло је на улице. Они су у марту демолирали локалну канцеларију Комунистичке партије и изнијели намјештај, компјутере и документа на улицу да их запале.
Сантјаго де Куба, други највећи град, трпи озбиљна ометања у снабдијевању и електричном енергијом и текућом водом. Људи су тамо почели протесте ноћу током којих лупају у лонце и шерпе како би изразили своје незадовољство.
Застарели енергетски систем
Ова криза је показала зашто је лоше по Кубу што зависи умногоме од стране нафте, док се труди да одржи планирани социјалистички економски систем државе.
Док се земље широм свијета служе различитим методама да би производиле електричну енергију, на примјер, природни гас, вјетар или складиштење у батеријама, Куба је још увијек заробљена у моделу из двадесетог вијека који изузетно много зависи од нафте. То земљу чини осјетљивом на нафтне варијације.
Посљедњи потврђени долазак великог танкера за нафту био је брод Оушн Маринер, који је пристао у Хавани 9. јануара са око 86 000 барела горива из Мексика. Од тада, Куба мора да се ослања на сопствену скромну производњу екстра тешке сирове нафте, која покрива само око 40% енергетских потреба.
Тај мањак могао би довести цјелокупан економски систем Кубе, не само електроенергетску мрежу, до тачке пуцања.
Извор: Дан/ Њујорк Тајмс
