Гром удара у високе горе,
Али Ор’о грома се не боји,
Већ с Ловћена пази на злотворе
И Гр’јехе им из висине броји’:
Хитру муњу под небом своји,
Па гдје страшне стихије се боре,
Ту Дух врли за слободу поји,
А пјесма је као бурно море.
Србин слуша ту пјесму ватрену,
По б’јеломе св’ету разглашену
Па узима Горског В’јенца цв’јеће.
Залијева, те увенут неће…
То је понос српском племену,
Вјечна слава Радину имену!
Поп Мићо
Извор: ,,Књижевни лист“, Цетиње, децембар 1901.
