У књигама, међутим, старим преко четрдесет година, Имерови стихови које је сам превео, што би народ рекао, „раде пос’о“. Ако има књижевне бесмртности, она тако почиње

После короне и пратеће инфлације на коју се наставила ова ратно-украјинска, има ли још ишта што може да се купи за сто динара? А само стотину динара ми је неки дан узео букиниста са бувљака за „Књигу песама млађих југословенских песника“ објављену годину дана након мог рођења, 1978, дакле, у чак, за данашње прилике, скоро невероватних двадесет хиљада примерака.
У овој књижици коју су објавили у заједничком издању Нолит, Просвета и Завод за уџбенике представљено је укупно седамдесет (тада млађих) песника из свих југословенских народа и већине народности.
Дуго ми у рукама није била инспиративнија књига. На њеном трагу дало би се направити пет-шест монографија, десетак филмова, петнаест-двадесет радијских или телевизијских емисија, педесетак новинских текстова. Југословенски песнички „млади репрезентативци“ после су заиграли за различите националне селекције, углавном на значајним позицијама.
Антологичар Александар Петров је очито урадио добар посао. Потврђује то време, мајсторско решето. Тих седамдесет имена и презимена данас звуче као песма: Владан Радовановић, Франци Загоричник, Данијел Драгојевић, Петре Андреевски, Жељко Фалаут, Рајко Сјеклоћа, Божидар Шујица, Радован Павловски, Бранислав Петровић, Александар Секулић, Иван Гађански, Звонимир Мркоњић, Звонимир Мајдак, Јосип Север, Азем Шкрељи, Матија Бећковић, Богомил Ђузел, Светлана Макарович, Дубравко Хорватић, Игор Зидић, Никица Петрак, Божидар Милидраговић, Тито Билопавловић, Милан Комненић, Бошко Богетић, Гојко Ђого, Мирољуб Тодоровић, Жарко Рошуљ, Славко Алмажан, Ото Толнаи, Иштван Домонкош, Калман Фехер, Нико Графенауер, Томаш Шаламун, Милутин Петровић, Бранислав Прелевић, Милан Милишић, Вујица Решин Туцић, Ранко Јововић, Али Подримја, Адам Пуслојић, Борбен Владовић, Вићазослов Хроњец, Ахмед Мухамед Имамовић, Абдулах Сидран, Горан Бабић, Исток Гајстер Пламен, Имер Шкрељи, Ференц Мауритс, Јосип Ости, Рајко Петров Ного, Мирослав Максимовић, Симон Симоновић, Мирко Магарашевић, Исак Ахмети, Атанас Венгелов, Ефтим Клетников, Стево Тонтић, Џемалудин Алић, Томислав Марјан Билоснић, Раша Ливада, Соња Манојловић, Бранко Чучак, Иво Светина. Матјаш Ханжер, Јулијан Томаш, Љупчо Сиљановски, Сабри Хамити, Милан Јесих, Јоан Флора.
Песници су поредани по годинама старости. Најстарији је рођен 1932, а најмлађи 1950. Добра је то илустрација песничке младости, барем како је перципирана у социјалистичкој Југославији, од двадесет и осме до четрдесет шесте године живота. Млађи од двадесет осам још су у јуниорској конкуренцији и нису баш за антологисање, а старији од четрдесет и шест већ су бардови или потенцијални бардови. Сви између припадају „младој поезији“.

Кад данас читаш имена и презимена са списка, одмах си свјестан да су многи мртви. Иза неких је остала баштина „великана националне књижевности“, па се по њима именују и угледне књижевне награде. Неки други су и у животу и у смрти остали на племенитој маргини. Слично важи и за живе: неки „дрмају“ академијама и јавним животом, други обрађују свој врт.
Неке је поезије заборавила, неки су заборавили поезију. Без обзира на то, међутим, необично велики број песама из ове књиге је лепо остарио. И без обзира на иницијални контекст настанка било које песме, чудесност поезије потиче у великој мери баш од њене потенцијалне универалности.
Азем Шкрељи је у овој књизи заступљен са две песме. Са албанског их је на српски превео Есад Мекули. Његов млађи брат Имер Шкрељи заступљен је пак са само једном песмом, а ту је песму са албанског на српски превео он сам, Имер Шкрељи. Песма у преводу гласи овако:
ЊИХАЛО
Не дирај ми срце јер ћу га дати
старе дугове плаћам кожом
како ћеш проћи ове зиме
Не знам зашто, али јако ме ових дана гађа ова песма. Ово „њихало“ је у данашњој Србији необично и призива реч „клатно“. (Фамозна прича Едгара Алана Поа код нас је превођена као „Бунар и клатно“ односно као „Јама и њихало“, решења која овако зрцално суочена и сама поетски звуче.)
Не знам има ли у овој песми неке шире социјалне конотације односно да ли ју је песник узимао у обзир кад је састављао стихове. Данас, међутим, она као да описује усуд Срба са Косова и Метохије.
Не знам памти ли неко данас Имера Шкрељија. По његовом брату Азему зове се национална награда за књижевност коју за животно дело додељује приштинско Министарство културе, омладине и спорта.
У књигама, међутим, старим преко четрдесет година, Имерови стихови које је сам превео, што би народ рекао, „раде пос’о“. Ако има књижевне бесмртности, она тако почиње.
Мухарем Баздуљ
Извор: Косово Онлајн
