Иако се о томе у свим јавним сферама расправља након парламентарних избора у августу 2020. године, снажно учешће Српске православне цркве у политици почиње још средином 2019. године, када је најављено доношење Закона о слободи вјероисповјести којом би вјерске заједнице морале доказивати власништво над објектима који су изграђени прије 1918.
На партијском конгресу је тадашњи и садашњи шеф државе и Демократске партије социјалиста Мило Ђукановић најавио да ће обновити аутокефалну Црногорску цркву, најављени Закон се усваја крајем 2019. након чега су услиједиле масовне протестне литије, а све је кулминирало значајним учешћем СПЦ у изборној кампањи која је резултирала првом смјеном власти у Црној Гори на изборима.
Преговори о мандатару нове владе су вођени у манастиру Острог, што је касније бивши премијер Здравко Kривокапић објашњавао тиме да је тадашњи митрополит црногорско-приморски Амфилохије покушао да уједини побједнике избора.
Двије и по године касније, на тему секуларности Црне Горе се воде бројне расправе, неки тврде да држава клизи ка теократији, други указују да су се вјерске слободе тумачиле из репресивног кључа и да се не дешава ништа необично. Оно што је чињеница јесте да су питања у вези са црквом цркву толико присутна у јавности да су директно или индиректно водила до обарања влада. Kривокапићева је Влада пала након пукотина насталих у дешавањима око устоличења новог митрополита црногорско-приморског Јоаникија, док је формални разлог изгласавања неповјерења Влади Дритана Абазовића било потписивање темељног уговора са Српском православном црквом.
И у СПЦ-у и у Исламској заједници декларативно немају дилему да је секуларно уређење добро и за државу и за вјерске заједнице, али указују да су против тога да буду искључени из друштвених дешавања.
Свештеник Митрополије црногорско-приморске Гојко Перовић за “Вијести” каже да је принцип одвојености цркве и државе у смислу функционисања државних и црквених институција, њиховог организационог раздвајања и непреплитања политички образац који нема ваљану алтернативу.
”То је показала историја. Још ако томе додамо да темељни библијски принципи заговарају ту одвојеност, јасно је да Црква прихвата и заговара тако схваћену секуларност. Друштвена ситуација коју данас имамо у Црној Гори углавном је посљедица неуспјешног покушаја претходне политичке власти да ту одвојеност брутално наруши, што је довело управо до урушавања те исте власти, и настанка неких нових процеса који су великим дијелом и позитивни и демократски”, сматра Перовић.
Он истиче да Митрополија не подржава “и што је ријетко наћи у земљама евроатлантског свијета, коме декларативно тежимо”, облике агресивног и искључивог секуларизма “као једне врло нетолератне идеологије”.
”Она заговара искључење Цркве из јавног живота, забрану њеног оглашавања и појављивања, и неприродно супротстављање грађанског живота и Цркве. То је, по нама, тоталитарна идеологија једноумља коју именујемо као секуларизам, док је секуларно уређење друштва, које афирмише позитивну улогу религије, цркава и вјерских заједница иако им не даје мјесто у државним институцијама, и гранама власти, – нешто што је позитивно и пожељно и за Цркву и за државу”, закључује Перовић.
Реис Исламске заједнице у Црној Гори Рифат Фејзић каже да савремени секуларни концепт носиоци власти тумаче и примјењују на различите начине.
”Јасна раздвојеност државних и духовних надлежности условљене су идеолошким предрасудама, искључивостима и, не тако ријетко, тенденцијама неформалног обједињавања ових надлежности с циљем ширења политичке моћи и утицаја. Перципирање вјере искључиво приватном ствари појединца, односно инструментом политичке власти, крајности су које нијесу иманентне демократском друштву у савременој држави. Такође, идеје о држави са државном религијом, односно теократијом као најпожељнијим политичким системом јесу анахроне идеје и као такве припадају историји”, истиче Фејзић.
Он наводи да се основ разграничења вјерских и цивилних надлежности налази у слободном и аутономном ђеловању вјерских заједница у оквиру својих легитимних надлежности и правног поретка.
”С друге стране, то подразумијева немијешање државе, односно њен неутралан однос према вјерској унутрашњој организацији и вјерским пословима, стварању услова за несметано остваривање вјерских права и слобода, равноправност вјерских заједница, те пружање материјалне подршке. Притом, мисија и цивилних и духовних структура треба да буде опште добро и напредак друштва у цјелини. У том смислу, Исламска заједница је у континуитету препозната као субјект који доприноси општем добру и напретку”, поручује Фејзић.
Он је истакао да су током епидемије објекти ИЗ били доступни здравственим институцијама, а да су исламска заједница из дијаспоре и појединци донирали значајна средства.
”Наши ресурси усмјерени су и на привлачење инвестиција, ширење позитивне слике о нашој земљи кроз унутрашње и међународне комуникације. Хуманитарни и социјални рад Исламске заједнице је неселективан и у том смислу нудимо модел сарадње са државом, али и другим вјерским заједницама. Залажемо се за једнак третман мањинских и већинских културних, вјерских и других група, односно принцип да ниједна од различитих културних група не може доминирати над другима”, закључује Фејзић.
Извор: Вијести
