Pojmovi „Rusija“ i „Ukrajina“ u Gogoljevom delu međusobno se prožimaju u književnoj inkarnaciji, a negiraju u političkoj, što svakako utiče i na književnu. Siva, birokratska Nikolajevska Rusija sa svim njenim šinjelima, mrtvim dušama i revizorima bori se s belim kolibicama slamnatih krovova. Bore se za svoje pravo da dominiraju dušom umetnika
Gogoljevo delo je sada posebno zanimljivo, jer u njemu postoji jasna linija koja razdvaja Rusiju i Ukrajinu. Osim toga, ova dva pojma sastoje se i od različitih hipostaza: „političke“, „etničke“ ili, konačno, „književne“.
Pojmovi „Rusija“ i „Ukrajina“ u Gogoljevom delu međusobno se prožimaju u književnoj inkarnaciji, a negiraju u političkoj, što svakako utiče i na književnu. Siva, birokratska Nikolajevska Rusija sa svim njenim šinjelima, mrtvim dušama i revizorima bori se s belim kolibicama slamnatih krovova. Bore se za svoje pravo da dominiraju dušom umetnika. I neprijateljski su raspoloženi upravo zato što obuhvataju dve nacionalne samosvesti, a iz svake samosvesti (subjektivnosti) proističe neka politika.
Istorija odnosa Rusije i Ukrajine u kulturnom smislu oduvek je bila ispunjena predosećanjem borbe. Naviknuta na slobodnjake, Ukrajina je bila puna buntovnih događaja i uvek se činilo da će već sutra izazvati svog starijeg brata. Gogolj je započeo svoje stvaralaštvo u prvom periodu osamostaljivanja ukrajinske misli od ruske, i u ovoj istoriji morao je da igra posebnu ulogu.
Oni, Ukrajinci, tumače Gogolja kao pevača poltavskih salaša, mitova i legendi njihove drevne prošlosti. Mi kasnog Gogolja tumačimo kao socijalnog mislioca, religioznog bogohulnika. Glavna tačka u njegovoj biografiji je pisanje „Mrtvih duša“ i za ruskog pisca karakteristično religiozno bezumlje. Fjodor Dostojevski će uzeti sve od ovog Gogolja, otvoreno ga oponašajući u „Bednim ljudima“.
Kraj duge konfrontacije (Gogolj je živeo 42 godine) bio je da je ruski Gogolj potpuno apsorbovao ukrajinskog Gogolja. Gogolj je zaboravio na Ukrajinu, iako je mogao krenuti putem Tarasa Ševčenka. Ali ispostavilo se da je egzistencijalna dubina Nikolaja Vasiljeviča prevelika, pa su ga misli o marginalnom nacionalizmu ograničavale. Istovremeno, večne i nerešive dileme ruskog sveta, „ruska melanholija“, „priroda naše državnosti“, „pravoslavna tradicija“ i sumorni koncept „istorije“ postali su njegova paranoja. Gogolj je bio svestan da je prvi izbor u suštini ćorsokak i nije želeo da sledi cezarovsku formulu „biti prvi u provinciji“.
To se jasno vidi na primeru dva izdanja „Tarasa Buljbe“, u prvom od kojih je Taras predstavljen kao naturalni ukrajinski borac za nezavisnost, dok je u drugom ovo pitanje izglađeno.
Tema Ukrajine se u njemu iscrpljivala zajedno s duševnim sazrevanjem. Nije Ukrajina otvorila Gogolju put ka ozloglašenom mesijanizmu već Rusija, i samo preko Rusije on doživljava pravoslavlje kao filozofsko-ideološki kompleks.
Gogolj je napustio Ukrajinu, ali Ukrajina nije napustila njega. Briljantan stilista i, po rečima istog Dostojevskog, „genij jezika“, on zatrpava čitaoca najrazličitijim pronalascima. Mora se shvatiti da je u tome presudnu ulogu odigrala upravo činjenica da je Gogolj nastao u dvojezičnom okruženju. U takvim uslovima nemoguće je uzeti jezik zdravo za gotovo: naprotiv, primorani ste da razmatrate njegove mehanizme, razlike i suptilnosti. Rezultat je baš ono „jezičko“ zbog kojeg je Dostojevski Gogolja nazvao genijem.
A ono što će Gogolj zadržati u sebi do kraja svojih dana jeste ukrajinska žudnja za oštroumljem. Gogolj je rusku satiru doveo na novi nivo – na onaj nivo kada je smeh toliko gorak i aktuelan, kad nosi takav pečat duboke misli da se pretvara u istinsku tragikomediju. Za ovo dugujemo baš onom maloruskom koloritu i hohljackoj duhovitosti.
Kasnije, kad je Gogolj postao kulturno dobro, ova dva aspekta, ova dva Gogolja su se spojila. Simbolisti Srebrnog veka tražili su u Gogolju ono infernalno koje je njima samima bilo potrebno dok su hodali misterioznim putevima. Ništa nije sprečavalo čitanje Gogolja uzduž i popreko. I samo je osećajni i pronicljivi Vasilij Rozanov umeo da sagleda kontradiktornost koju je Gogolj nosio u sebi – taj primarni izvor svog talenta, koji podriva temelje države: „Nihilizam je nezamisliv bez Gogolja i pre Gogolja. Tragikomedije ruskog života, poput dodira Nazarećanina, skidale su veo sa očiju publike ostavljajući im tužne misli o svojoj zemlji. Nije ni čudo što će Nikolaj I posle premijere Revizora reći: ‘Svi su dobili svoje… A najviše – ja’.“
Gogolj je dualističan do dna duše: infernalni i oštri logički princip u svemu koegzistiraju. Gogolj je, kako bi rekli marksisti, jedinstvo i borba suprotnosti. Uostalom, ukrajinski Gogolj bez ruskog je zanemarljiv, a ruski bez ukrajinskog nije baš Gogolj. Ali, pre svega, Gogolj – to je izbor. Izbor između đavola i Jerusalima, između „pomirenja“ i „borbe“, između velikog i malog, između Kijeva i Moskve. Sad je on bogata politička ličnost, primer kreativnog spajanja dva naroda, koji su se opredelili u kulturnom ratu između Zapada i Istoka. Uostalom, ne priznaju to uzalud istoričari kao činjenicu – prelazak kijevskih intelektualaca u Moskvu bio je pravilo, pokušaj jačanja našeg zajedničkog kulturnog i ideološkog temelja, kupole pod kojom svi živimo. I drugi su bili vidljivi – oni koji su izabrali ideju spajanja sa Zapadom. Njihova imena su sad istaknuta na ulicama ukrajinske prestonice.
Ali ovde je potrebno dodati amandman, jer bi se koncept „kulturnog rata između Zapada i Istoka“ mogao pogrešno protumačiti. Najpre, Gogolj se ne može nazvati konzervativcem, ako razumemo kakva je bila Rusija u to vreme. Drugo, čak su i njegove „Mrtve duše“ napisane u blagoslovenoj Italiji, čiju je kulturu i književnost sjajno poznavao. Ali mi govorimo o istorijskoj viziji čitave grane svoje kulture, o preovlađujućim oblicima i trendovima u razvoju, odnosno o borbi u višem, perspektivnom obliku, a ne u onom prizemnom i primitivnom.
Govorimo o borbi za pravo da se jedna ideja utiskuje u mase na određenom prostoru, govorimo o viziji budućnosti i prošlosti. U međuvremenu, ne bih baš voleo da čitavog Gogolja uguram u prokrustovo ležište političke propagande, jer je reč o egzistencijalnim stvarima. A pitanje je samo kakvi će vetrovi duvati na ovoj zemlji, šta će se postulirati i promovisati, a šta odbaciti i zaboraviti.
Ali, uopšteno govoreći, Ukrajina se i dalje suočava sa ovom dilemom. Ukrajina je, kao i Gogolj, u celini nezamisliva bez Rusije, ali politički – to je izbor bez kompromisa: ili Zapad ili Istok (češće pretvarajući pitanja kulture u političku farsu nego u potragu za istinom). Ali upravo zbog toga, dva perioda stvaralaštva, toliko različita, pa čak i neprijateljska jedan prema drugom, čine jedinstvenu osovinu gogoljevskog arhetipa.
U međuvremenu, liberalni tumači su skloni da Gogolja vide kao prvu ukrajinsku žrtvu ruskog egzistencijalno-političkog sistema. Navodno, Gogolj se nagledao Rusije, upoznavši ponore njenog društva i zbrku njenog kulturnog prostora. U tome se oni svi slažu – Rusija je upropastila ukrajinskog umetnika. Ali ako je Gogolj umro, ako je izgoreo kao rukopis, to znači da je i njegova duša stradala, onako kako samo ruska duša može da strada zbog svoje otadžbine. Stranac Gogolj nikad ne bi upoznao sve mutne vode i utrobu ruske svesti, jer je Rusija za stranca neuhvatljiva misterija. Ali srce pisca toliko boli zbog Rusije da je on, pun želje da je promeni, nehotice uništava, nepristrasno seče ono što je umiruće i bolesno, da bi se na tom mestu rodilo nešto sveže i zeleno.
Spor oko Gogoljevog nasleđa je samo minijaturna, ali ipak jasna ilustracija protivrečnosti između dva naroda, koja je rasla iz veka u vek. Otimajući od nas Gogolja, oni žele još jednom da istaknu svoju nezavisnost. Ali pokušavajući da nam otmu Gogolja, oni žele da otmu deo našeg srca (isti deo gde se i oni nalaze). Kad bi Ukrajina bila iskrena prema sebi, onda bi njena ministarstva označila Nikolaja Vasiljeviča kao izdajnika i kolaboranta. Ali ukrajinska književnost nije toliko bogata da bi se rasipala genijima evropskih razmera. A da smo mi iskreni prema sebi, onda bismo i Gogolja gledali na drugačiji način, udubljujući se u kontradikcije koje ga razdiru, i videli bismo sasvim specifične političke i filozofske poruke.
Gogoljeva biografija je krvavo, teško pomirenje kultura, mentaliteta, prolaznih trendova i večnih problema. I, pre svega, događaja iz 2022. i 2014. godine. I pre ovog građanskog rata postojao je Gogolj, rastrzan između dve Otadžbine.
Dmitrij Kaljajev
Izvor: rodinananeve.ru
Prevod: Pečat/Ž. Nikčević
