Пише: Никола Живановић
Шон Бејкер већ годинама привлачи пажњу својим јединственим приступом кинематографији. У филму Мандарина из 2015. привукао је пажњу како темом тако и тиме што је цео филм снимљен на три „ајфона” пошто је већи део буџета од свега сто хиљада долара углавном потрошен на локације. Међутим, за филм, и уопште фикцију, далеко је важније то што су у фокусу његових дела крајње маргиналне групе. Не само сиромашни већ и морално жигосани појединци, углавном сексуални радници. Сам редитељ је рекао да избор ових тема није условљен његовом жељом да провоцира, већ тиме што у том свету постоје приче које нису испричане. То је плодно тло за ствараоца. Изванредан филм Пројекат Флорида говори о практично бескућној деци од шест година која живе поред, ни мање ни више, Дизниленда. Углавном се у таквим социјалним причама акценат ставља на преживљавање, муку и безнађе. Бејкеров приступ је сасвим другачији. Он прави филм који безрезервно показује све радости детињства као привилегованог периода у животу, али непрестано нагомилавајући проблеме који спречавају да се тај безбрижни живот настави.
У најновијем филму Анора Бејкер се враћа Дизнију, деконструишући бајку о Пепељуги делимично прожету идејом о америчком сну. Сексуална радница се удаје за сина руског олигарха – то је укратко садржај овог филма. За разлику од ранијих Бејкерових филмова, овде смо у прилици да видимо те заиста богате људе. У Пројекту Флорида једва да се појављују туристи који посећују Дизниленд. У овом филму као актере не видимо богате, већ пребогате људе, који због толиког новца нису и не могу бити слични осталима, не могу имати ни додирних тачака са њима. И ту се бајка о Пепељуги деконструише.
Непремостиви јаз
Главна јунакиња Ани (правог имена Анора, које значи светлост) верује у бајке. То што је у присуству једног таквог богаташа, што спава са њим, па чак и што се венча са њим, њој делује као остварење неког људског контакта, као да је пробила ту границу између богатих и сиромашних. Међутим, ти богати само дишу међу нама, проводе се на истим местима, пролазимо поред њих. Граница између њих и нас је непремостива као граница између богова и људи. Вања (Иван), њен супруг, младић је од двадесет и једне године, препуштен свакој врсти уживања пошто су му родитељи у Русији, а људи који га чувају раде за његове родитеље, па донекле и за њега. Осим алкохола, дроге, провода, игрица, секса и бесмисленог трошења новца (који за њега нема баш никакву вредност) у његовом животу нема садржаја. Можда једина људска особина коју показује јесте његова жеља да остане у Америци уместо да се врати у Русију, али ту је крај свих његових животних амбиција. Осим, наравно, да не изгуби све божанске привилегије које има. У једном тренутку се учини да би се фабула филма могла са Пепељуге пребацити на Краљевића и просјака. Али то је само тренутак. Јасно се приказује да је развој у том правцу немогућ.
Анора, с друге стране, такође има своје бубице, а изграђена је као изузетно јак лик, жена која уме да се бори за себе и не одустаје у томе. Допадљива у својој бескомпромисности, она ипак показује једну слабост која би се могла узети као њена трагичка кривица. Навикла да љубав даје само у замену за нешто, она, мада без сумње има симпатија према свом младом мужу, ни на тренутак не престаје да размишља о њему као о бескрајном извору новца. Бејкер јој, да би је учинио сложенијим ликом, даје да воли Вању, али пре свега воли његов новац.
То се посебно лепо види у неким детаљима. Рецимо, када тражи да оду на медени месец у Дизниленд, а такав пар смо већ срели у Пројекту Флорида; или када сазнамо да је његов број телефона код ње забележен као „муж”. Има много разлога зашто ту стоји „муж”. Она као сексуална радница треба себе да научи да сада има партнера. Истовремено, тај муж је нешто што она није ни мислила да ће имати, па се самим тим што га има пробила у онај круг удатих жена које су за њу виша класа. Такође, она од њега очекује и заштиту (коју не добија), али пре свега то је новац, види га као банкомат.
Остали актери филма, Вањине мушке дадиље, имају много више сличности са њом, него са њим. Они су такође радници, сиротиња. Не припадају свету коме Вања припада. Међутим, за разлику од Ани, они то знају. Руше јој илузије, објашњавају јој какав је заиста живот. Њена упорност да то не прихвати је оно што чини најинтензивнији и главни део овог филма. Битно је можда и то да је она (мада руског порекла) Американка, док они то нису. Ани верује у амерички сан.
Трагови човечности
Многи прве сцене овог филма пореде са филмом Згодна жена. Чак се и жанровски најбоље може окарактерисати као романтична комедија у арт маниру. Посебно то треба нагласити за гледаоце који су жељни добре комедије. Овде смеха свакако не недостаје. Од слепстика до најсофистициранијег хумора. Али као и у Пројекту Флорида, гледалац јасно види и оно што је иза свега тога, тај непремостиви јаз између нас и богатих којима смо ми само играчке.
Ипак, филм заправо и успева да остане бајка. Овде морам да се дотакнем краја, јер у Бејкеровим филмовима крај увек има изузетан значај за разумевање целог дела. Бајка о принцу на белом коњу који ће је одвести у замак где ће живети срећно до краја живота (сама Ани каже да ће остати са њим до краја живота) показује се као бедна илузија. Међутим, за Ани, која је на маргини друштва, и која људске односе види као трансакцију, једна бајка се ипак и оствари – да не желе сви људи да је купе, силују или просто искористе. Буђење из једне бајке доводи је у један свет који није толико страшан и који би могао више да јој да.
Филм Анора на друго гледање изгледа као класик, више као неки европски филм, него као нешто што се нуди међу стандардним мамцима за Оскар. Реч је о ауторском филму маскираном у романтичну комедију. И управо то што узима најбоље од оба света чини га најбољим избором за Оскара ове године.
Извор: Магазин Политика
