Пише: Никола Маловић
Морам да признам како сам концем минуле године застао пред једним обавјештењем од врсте Es wird bekanntgegeben: ДАЈЕ СЕ НА ЗНАЊЕ*
Попис свега свјетског богатства дио је стратегије утјеривања чак и одбјеглих оваца у тор, људи и држава, е да би се знало, до у долар или шекел, колико су блага од Сумерске цивилизације до данас сакупили свјетски банкари, не би ли се у Јерусалиму, у Трећем храму, зацарио световни и духовни глобални лидер
Приморска пословица каже да је лоза као жена, а маслина као мајка. Ако се лоза забатали, ако се не орезује, она подивља, почне да се шири као бујна пузавица која сву снагу троши на вегетацију, не на грожђе. За разлику од лозе, напуштена маслина тиховаће каткада вјековима, обрасла макијом, али ће човјеку дати плода као некад – чим се поново врати у загрљај њених грана.
Метафора са мајком када је маслина у питању овим није исцрпљена. Дјевичанско је маслиново уље биохемијски најсличније мајчином млијеку због односа засићених и незасићених масти. Обје животне течности богате су олеинском киселином (омега-9), на коју је беба навикла од првих дана. У једној кашичици маслиновог уља има есенцијалних масних киселина (омега-3, омега-6) као у децилитру мајчиног млијека, што је кључно за дјететов раст и неуролошки развој.
Маслиново уље има противупална својства слична мајчином млијеку. Медитеранска исхрана подразумијева непрестани унос маслиновог уља, не само од тренутка када дијете престане да доји, него и када по савјетима савремене нутриционистике потпуно избаци млијеко и млијечне производе.
Морам да признам како сам концем минуле године застао пред једним обавјештењем од врсте Es wird bekanntgegeben: ДАЈЕ СЕ НА ЗНАЊЕ. Обавјештење, дакако, нисам опазио на огласној табли малог приморског града, већ на интернетској страници локалне комунитади. Тамо је писало:
Позив маслинарима: Обавезна регистрација сваког стабла маслине Биће да сам постао кодиран да увијек устукнем пред оваквом врстом приопћења.
Не само зато што је сваки Приморац срастао са својим маслинама, овај сам бефел доживио и као позив свим слободољубивим људима да се јаве у локални уред, ради пописа. А попис увијек више служи ономе ко пописује, него ономе кога пописују.
Данас су у обавези да пријаве маслине – маслинари, стоку су већ пријавили сточари, пчеле пчелари – потом ће пописати лозе, онда све воћке, стабла мимозе, рибе из узгајалишта, камен из мајдана, воду из бунара, вердуру из повртњака, љекобиље са ливада…
Као што се из сваког маслиновог плода може да исциједи кап уља, тако колонијалну управу занима колико таланата злата може да исциједи из сваке земље.
Зато сам устукнуо пред наредбом Es wird bekanntgegeben:
Позив маслинарима: Обавезна регистрација сваког стабла маслине Локални уред наредио је маслинарима, дакако, у складу са Законом о маслинарству и маслиновом уљу – да пријаве свако своје стабло маслине и упишу га у Регистар.
Никола Маловић: 200 година од рођења најтрагичније обалне тројице
За свако стабло биће – каже се у Позиву – додијељен јединствени идентификациони број који мора бити трајно и видљиво означен на стаблу. Регистар, између осталог, садржи податке о врсти и старости маслине (ако су познати), тачној локацији, власнику и кориснику стабла, као и евентуалним ограничењима или посебним режимима заштите. Подносиоци захтјева одговорни су за тачност достављених података.
Не каже се ништа о казнама за свако непријављено, самоникло стабло на земљишном посједу. Хоће ли га административни крвници сјећи након што га дроном открију као што откривају засаде за сада нелегалне марихуане? Или ће само нестраначки или опозициони власник плантаже да буде кажњен што на сваку маслину није ставио брњицу са чипом?
| Власник једне маслине
Власник сам једне једине маслине. Она није пописана, јер нисам маслинар ни плантажер, него Приморац, у чијем малом врту дуже од мене, расте на земљи која је запамтила и Млетачку републику, Аустрију, руску управу, француску окупацију, државу Црне Горе и Боке Которске (1813), Аустрију опет (до 1918), Краљевину Југославију… до данас. Мој је отац (82) орезује, а ја берем. Од једне се маслине не циједи уље, не исплати се, али и та једна даје довољно плода да се у облику прилога цијеле године нађе на столу. Држава не зна да ова маслина постоји, иако наслућује, јер се нашла концем прошле године на детаљном сателитском ортофото снимку Боке Которске и Црне Горе (читај: у лову ока соколовог на све илегално изграђене и тиме у процесу легализације која је у току, наплативе објекте). Чим крајем септембра или почетком октобра опазим да су зелене маслине добиле пјегу пигмента, отворим прогнозу и одаберем први сунчан дан. Онда обилазим крошњу споља, контра казаљке на сату, и у плетени кошиц мећем руком убране маслине, да бих се на крају циркумнавигације око стабла испео на скале и зашао у крошњу. Хвалим Бога, у шуми маслинових грана, што ми је дао прсте до те мјере вјеште да брзо и без испуштања на земљу, кроз море грана убирем плод. У тим тренуцима видим само маслину, јер сам њоме окружен, и сваке године мислим, Боже, Боже, како си мудро дизајнирао хранитељска стабла која су не само за нас Медитеранце, него и за браћу континенталце, налик мајчином млијеку, кад су у облику уља, или налик хлебу, у облику плода. Постоје, читам, људи по метрополама који се лијече тако што у првом парку дуго грле неко дрво, не би ли све њихове стресове однијела осмоза, негдје горе. У мом медитеранском врту ствар је обрнута. Маслина воли кад јој се указује пажња брањем плодова и додиривањем листова. У берби, човјек осјети дух дрвета, и љуби га, у узајамном поштовању. Обично током бербе у врт улети неко од много дјеце с истим презименом. Пуштам их да их маслина слободно обујми, да уђу у загрљај крошње, па старије пропитујем колико свјетлост од Сунца путује до ове маслине, а онима сасвим малим говорим да ће тек једног дана, кад им језик дебото сазри, завољети на њему ове исте маслине. |
У овом лудилу и те како има система, а то је обавеза да се иза угла наших дана попишу сви, да се попише све – и да све са свим ступи у интернетске односе, интернет ствари (The Internet of Things), интернет тијела (The Body net), с интернетом свега (Internet of Everything).
Попис свега свјетског богатства дио је стратегије утјеривања чак и одбјеглих оваца у тор, људи и држава, еда би се знало, до у долар или шекел, колико су блага од Сумерске цивилизације до данас сакупили свјетски банкари, не би ли се у Јерусалиму, у Трећем храму, зацарио глобални лидер, световни и духовни.
Обавезан попис бокељских маслина, грчких лимунова, турских смокава и урми, иранских пистаћа, еквадорских банана, индијског кокоса, мексичког авокада, костариканског ананаса, бразилске кафе, мексичке маниоке, кинеског пиринча, руске пшенице, њемачког и француског кромпира… ништаван је у односу на попис свега рудног и воденог блага, са све златом, ријетким металима и минералима растворивим у газираној или негазираној течности за пиће, а која је скоро па сва у власништву све мањег броја компанија, све мањег броја корпорација, све мањег броја људи.
Идеја је заправо да на крају само један једини човјек, прожет злом до стрва, посједује апсолутно све што је пописано на планети Земљи. Мислите ли да је то немогуће?
Извор: Печат
