Пише: Никола Маловић
Колико год да су срећна дјеца што су ове године први пут лизнула слани прст, има их и која нису. И која задуго неће. Јер су им родитељи робови стоке, воћа или поврћа. Или су градска сиротиња, која крај са крајем саставља на урбану неку фору
*
Већина данашњих landlock земаља настала је распадом већих заједница које су имале излаз на море. Распад Аустроугарске (1918) оставио је Аустрију и Мађарску без мора. Распад Совјетског Савеза (1991) оставио је заробљене копном Казахстан, Узбекистан, Киргизију, Бјелорусију, Молдавију… Распад Југославије, а потом и Србије и Црне Горе (2006), учинио је да Србија и Сјеверна Македонија постану континенталне земље
*
Рат чека од Бога одрођену Европу. Вучени и закулисним концима, западни политичари удружиће црне молитве, медијске и војне силе, да им овога пута пође за руком да финалменте униште Русију и сатру православље. Русија је имала шансу да мудрим и релативно брзим ратом побиједи мању Украјину, но да ли је реално да побиједи Колективни запад, удружен у подухвату сатирања свега што је и српском коду једнако свето?
Мислим да бих могао да засузим ако бих видио репортажу о дјетету или дјеци која до мора јесу стасала, али га никад нису видјела.
Чим бих опазио да прича наврће на ту тему, промијенио бих програм, јер би наставак био једнак каквом емотивно узнемиравајућем снимку. Не бих могао да гледам како неко сирото дијете говори да још није видјело море.
Као Приморац, немам чувени осјећај првине, повлашћени тренутак кад се оно – обично с какве вршине, из кола, аутобуса или пак воза – први пут види љетње море. Рођен сам на неколико метара надморске висине, у Котору, и море гледам цијелог живота. Оно је толико лијепо да га се, посебно у Боки, како каже пјесник, никад нагледао не бих.
И сад, као човјек који никада није љетовао, дивим се онима који то чине стално, којима полази за руком да скупе заувијек скуп годишњи одмор.
Ко љетује генерацијама, томе је годишњи одмор у крви. Млади настављају образац, након што се једном коначно изборе за одлазак на море без родитеља, а потом – наставе да обали долазе на сезонско поклоњење у пару, касније с дјецом, чиме се круг затвара и циклус наставља…
Но увијек буде оних сиротих у новцу, но богатих у живом, који су робови стоке, јер је ваља хранити, напојити и помусти, робови воћа или поврћа што сазријева, па га ваља обрати или ће пропасти, а рачуни пристижу, немилосрдни порези такође, а гдје су књиге, патике, ципеле и паре за зимске јакне све већих бројева?
Дјеца без мора почесто и из градова сањају плаво, запитани колико ли то може флуид да буде заиста слан?
Према званичним подацима Републичког завода за статистику, 43,6% грађана Србије живи у домаћинствима која не могу да поднесу трошак седмодневног боравка на мору.
Према званичним подацима Евростата, 62–67% становништва Црне Горе нема могућност да седам дана борави на Приморју. За разлику од Црне Горе као будуће по политичком допуштењу чланице ЕУ, у развијеним земљама попут Луксембурга или Норвешке, свега 7–8% становника не може себи да приушти једнонедељни одмор ван куће.
Црногорска дјеца углавном су сва видјела море, ако и нису баш сва љетовала са породицом на увијек скупој обали. Црна Гора је мала, зачас око стигне да види јадрански хоризонт или бокешкоплаву боју мора у Заливу.
Србија је, под принудом да призна резултате покраденог Црногорског референдума од 21. маја 2006, постала landlock земља, земља без мора, заробљена копном, једна од свега 44 међународно признате државе, не рачунајући територије попут Косова*, Јужне Осетије и Придњестровља.
Србија се налази у групи од свега петине укупног броја држава на планети које не излазе на море, а не само да га је имала него је – примјера ради у Боки Которској – Свети Сава 1219. формирао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске. Србима излазак на море припада из небројено разлога, а један од њих је што и стонски и которски галебови памте Немањиће. Montenegrini пренебрегавају да је родоначелни Стефан Немања рођен у данашњој Подгорици, дочим га они виде као окупатора. Стефан Немања је Котор називао својим „славним, стоним и љубљеним градом“.
По несрећи, српски владари нису пажњу придавали картографији и поморству, док други јесу, па данас имамо познату нам комбинацију географије и историјско-политичких процеса.
Већина данашњих landlock земаља настала је распадом већих заједница које су имале излаз на море. Распад Аустроугарске (1918) оставио је Аустрију и Мађарску без мора. Распад Совјетског Савеза (1991) оставио је заробљене копном Казахстан, Узбекистан, Киргизију, Бјелорусију, Молдавију… Распад Југославије, а потом и Србије и Црне Горе (2006), учинио је да Србија и Сјеверна Македонија постану континенталне земље.
Једина природна веза Србије као јединог природног залеђа Црне Горе јесте да Србија преко Црне Горе изађе на море. О, знали су творци Споразума у Дејтону (1995) да одалече Србе од мора и са западне стране, па је тако Република Српска једина географија која, недалеко од Херцег Новог, види море, али на њега не излази, што је танталовска ситуација. Црну је Гору требало преумити, да вољом корумпираних политичара пригрли НАТО, бившег глобалног садисту и силоватеља, да у ту терористичку организацију уђе без референдума, не би ли Црна Гора, посебно кад – као неравноправан и трећеразредни члан уђе у Европску унију – постане бедем свим српским виталним интересима.
Све тезе из горњег би пасуса имале више смисла да у Србији постоји спољна политика, те да и унутрашња није само у служби актуелног режима. Једног дана ћемо сазнати да је национална држава као таква изумрла док смо још живјели у њој, и да су је, због дугова, власнички у потпуности преузеле корпорације. Црна Гора постоји, али није истинита; тој се оптици приближава и друго око у глави, Србија.
Рат чека од Бога одрођену Европу. Вучени изакулисним концима, западни политичари удружиће црне молитве, медијске и војне силе, да им овога пута пође за руком да финалменте униште Русију и сатру православље. Русија је имала шансу да мудрим и релативно брзим ратом побиједи мању Украјину, но да ли је реално да побиједи Колективни запад, удружен у подухвату сатирања свега што је и српском коду једнако свето?
Док многа очеса – како се старом двојином каже за два ока – читају овај текст, многе очи уживају у разним нијансама морске воде: бокешкоплаве, егејскоплаве, јонскоплаве, јадранскоплаве… Дјеца циличу од радости на свакој плажи, откако је свијета и вијека. И вичу исто: Мама, види!
Чин ваведења дјетета у море је повлашћени тренутак у животу сваке породице. Својим сам очима гледао како у Херцег Новом митрополит Амфилохије шћаше с прољећа да крштава у хладно море трипут погружену дјецу, која су јошт била у пеленама. Ипак, у сезонско доба од врелог јула и презрелог августа, толико је у мору дјечице да им се радује свако родитељско око. Море је друкчији простор слободе од, рецимо, парка с љуљашкама и клацкалицом. Флуид је то, у коме дијете први пут лебди, лакше за тежину својим тијелом истиснуте воде, хвала Архимеду на формули којом је објаснио чудо!
Колико год да су срећна дјеца што су ове године први пут лизнула слани прст, има их и која нису. И која задуго неће, јер су им родитељи робови стоке, воћа или поврћа. Или су градска сиротиња, која крај са крајем саставља на урбану неку фору.
Све што младо биће жели, а не може да има, попут љетовања у сезони, карактер ће учинити јачим.
Деца без мора једног дана, ако се зарекну, постаће власници стана од кога је до прве плаже, са све дјечјим колицима, лако ходочастити. И не би то био ни далматински дишпет, ни бокељски деспек, ни српски инат. О циљу се ради. О мисији.
Извор: Печат
