Пише: Туфик Софтић
Синоћ сам уз часу вина у тренуцима опуштања на јутјубу пронашао концерт Булата Окуџаве, мог омиљеног кантаутора из студентских дана, али сам стишао толико да некако не чују они што штите ауторска права руских музичара и да ми, како је кренуло, не бану у кућу, ухвате ме на дјелу и поднесу рачун.
Аха пријатељу, ту си се сакрио и слушаш. Аууу, па ти си скоро читав концерт одгледао, мрчо. То ти кошта оволико и оволико, кажу.
Мученик, шта да радим? Није што ми покварише ноћ и задовољство, него ако не платим одмах, онда ме утуже, а судови какви су нам, одмах пресуде у њихову корист. Ако не платиш, слиједи блокда и извршење, и трошкови извршења преко свега. Једном сам, онако за себе, помислио коме иде тај новац, да ли ће га дати насљедницима Булата Окуџаве? Нешто нисам баш сигуран.
Онда ми се јави врло озбиљна идеја и почнем да размизмишљам о томе како би много боље зарађивао од овог посла којим се бавим када бих основао невладину организацију за, рецимо, заштиту ауторских права музичара Полимља. Наћи ћу неку лијепу скраћеницу.
На први поглед изгледа неозбиљно, али то би било вишеструко корисно и у складу са европским стандардима којима тежимо. И онда од радио станице до радио станице, од кафића до кафића, од хотела до хотела, од Плава до Бијелог Поља. Хватам људе на дјелу и намећем европску обавезу да плаћају музичке ауторе из Полимља, и доњег и горњег.
Никакав проблем, организоваћу и оснивачку скупштину, има нас баш доста који једва састављамо почетак и крај мјесеца, само им обећам редован прилив средстава од заштите ауторских права музичара, а музичарима из Полимља истовремено обећам добре надокнаде да приступе удружењу. Наравно, излобирам да будем предсједник или директор НВО. Имам и добро одијело за ту прилику, а и пара више неће фалити за лијепу и скупу кравату.
У суштини, ствари су врло једноставне. Штитим све ауторе који, рецимо, изводе пјесму “Гледала сам с Кома плава”.
Онда кренем од Берана који се помиње у пјесми и почнем са опорезивањем свакога, од ћевабџинице, кафића до радио станице. Онда одем до Колашина, “мала варош али фина”. И тамо опорезујем кога код стигнем. За рисорте је посебна цијена, увећана у складу са њиховом платежном моћи, а осим тога имају телевизора, броја им се не зна.
Шта се оно у пјесми још види са Комова? Пријепоље, Бијело Поље бјеше боље, тако нешто. Па онда заредамо по Бијелом Пољу, а тамо сластичара, ћевабџиница, хотела и мотела, радио станица, колико хоћеш. Сви има да плате.
Е, сад мало је незгодно са Пријепољем и Новом Вароши, нису у Црној Гори, а приликом писања статута заборавили смо да ставимо како штитимо цјелокупну свјетску мизичку баштину. А можда и није тако страшно, можда је и боље. Ми ћемо да будемо скромни и да се фокусирамо само на Горње и Доње Полимље. Па ако неко хоће у братске или сестринске односе са нама, склопимо уговоре о сарадњи.
Туфик Софтић: Андријевица – малена варош знамените прошлости
И онда, ко год не плати, утузимо га. Приложимо уговоре са сестринским организацијама, а судови већ имају оно што се зове судска пракса. Сваки спор добијамо. И збогом сиротињо. И да, сјетио сам се како би могла да се зове наша организација за заштиту ауторских права музичара Полимља. ГСКПП. Гледао сам с Кома плава. Ово друго П у скраћеници значи Полимље.
Треба искористити тренутак. Прилагођавамо се евопрским стандардима, а конкуренција се подржава. Радимо све по закону и пратимо законе, промјене. Као што пратимо ко шта слуша и пуста. С Кома ништа не може да нам промакне. Гледамо ми и ослушкујемо и према централном дијелу Куче Марка Миљанова и јужном дијелу Црне Горе. У овој народној пјесми све се види и до мора.
Ааа, неће моћи баш тако? Зашто? Све је ово већ виђено и нико се до сада није побунио. На крају, мора неко да плати ауторско право и Дулу Рајковићу када у оној чувеној кафани у Андријевици загрми с микрофона “Гледао са с Кома плава”, а почну да лете чаше и флаше.
Извор: РТЦГ
