Пише: Никола Драгомировић
Ретко се догађа да неко, а посебно издавачка кућа, сметне с ума да постоји (скоро) читав стрип. И то стрип који је настао на радном столу једног од великана италијанског стрипа. Управо то се десило у огромним архивама издавачке куће “Серђо Бонели”, у Италији и код нас познате по јунацима попут Текса, Загора, Дилана Дога, Мартија Мистерије и осталих.
Пре мало више од годину дана у потрази за материјалом за неку од бројних изложби посвећеној стрипу – за разлику од Србије, изложбе стрипа и неговање културе су свакодневна ствар у Италији – актуелни уредник Текса, Мауро Бозели, пронашао је фасциклу са сценаријем Ђанлуиђија Бонелија за причу о овом јунаку за коју нико никад није чуо. Текс је у Италији институција и најтиражнији јунак издавачке куће “Бонели”, а од хиљада страница и синопсиса за приче које је писао његов творац Ђанлуиђи Бонели, сасвим је извесно да Бозели зна сваку напамет. Необично је пронаћи и непознати синопсис, а камоли скоро стотину страна сценарија.
Да ствар буде још чуднија, уз сценарио су се налазиле и завршене табле које је цртао ни мање ни више него Серђо Тарквинио. До тада није било познато да се Тарквинио, легендарни и изузетно продуктивни аутор италијанског стрипа који је пре неколико месеци прославио стоти рођендан, икада прихватио оловке и пера да црта Текса. Његов опус је изузетно плодоносан и највише је утемељен у жанру вестерна (иако је иза себе оставио и покоје приче са суперхеројима), а код нас је најпознатији по Причама с Дивљег запада и Судији Бину. Али није се знало да је икад нацртао макар један цртеж Текса Вилера. А сада се пред Бозелијем налазила макар половина приче с насловом Сенке смрти.
Наравно да је било недопустиво да овакав драгуљ историје стрипа остане заборављен, па су Бозели и издавачка кућа “Серђо Бонели” у Италији објавили Сенке смрти као посебно књижарско издање са делом Тарквиниове приче и целокупним сценаријем Ђанлуиђија Бонелија. Време настанка приче је скоро па форензичким методама утврђено на веома домишљат начин. Наиме, ова прича је наставак на Тексов сусрет са вештицом Зендом, који је објављен у априлу 1965. године. А од 1967. године Тарквинио је већ радио са Ђином д’Антониом на серијалу Приче с Дивљег запада. Дакле, Сенке смрти су могле настати само у том периоду, а највероватније већ 1965. имајући у виду метод рада Ђанлуиђија Бонелија.
Нажалост, никад нећемо сазнати зашто су тачно Бонели и Тарквинио прекинули рад на причи. На основу виђеног, може се рећи да се уметник савршено снашао у улози цртача Текса. Али, то је живот, што би рекли Французи.
Мауро Бозели и цртач Марко Торичели су претходних годину дана посветили стварању своје верзије друге половине приче. Наравно, нико не зна како би Ђанлуиђи Бонели тачно завршио Сенке смрти, али као велики познавалац његовог лика и дела, Бозели је понудио своје виђење за које се може рећи да у највећој могућој мери одговара истини. Следбеници амбиса су у новембру објављени у Италији у истом књижарском издању као и почетак приче.
Посебно драгоцен додатак Сенкама смрти јесте објављивање комплетног сценарија Ђанлуиђија Бонелија унутар књиге. Дакле, не само што су ту цртежи великог италијанског мајстора, већ и материјал кроз који може да се прати креативни процес једног од највећих италијанских сценариста свих времена. Већ на први поглед је фасцинантно колико је његов начин размишљања и писања био визуелан и “стрипски”. Нема класичних шлајфни текста са дијалозима и инструкцијама за цртача. Уместо тога, све је рађено у форми крокија сториборда на већ осмишљеним композицијама табли.
Ликови су нажврљани црвеном хемијском – која је била карактеристична за њега – а дијалози су откуцани писаћом машином на местима где ће се налазити балони са текстом. Инструкције су веома штуре: “Љутити Навахо пуца”, “Тигер скаче с коња”, “Текс окренут леђима”, “Контрасветло”… Али су присутни и записи који откривају интимнији вид комуникације између двојице аутора. Ипак је сценарио био намењен само интерној комуникацији између два пријатеља, па се може наићи на записе попут: “Месец у Тарквиниовом стилу и планине са шлагом”, “Не прескачи сточић и разбацане карте” или “… на дну потока виде се каменчићи, неколико алги и, ако би се Тарквинио мало потрудио, покоја безопасна и симпатична риба”. Како видимо у стрипу, у том кадру ипак није нацртао рибе.
А ту је и писмо које је Ђанлуиђи Бонели између два поглавља упутио Серђу Тарквинију: “Здраво, Тарквинио! Поздрав, стисак руке, пољубац у десни кажипрст и гриц за мали прст леве руке! Кад год можеш, учини ликове вишим, као да су проклети викинзи! Ко зна зашто, али читаоци очигледно воле кад су јунаци високи! Можда је то због урођене аверзије према малим типовима, попут Фанфанија! Хе-хе! Поздрављам те, хавајски бисеру! Кад ће неки одвратни банкет с кавијаром, вотком и пилећим прсима у текили? Аугх!”
Сенке смрти је у српском издању објавио “Весели четвртак” и на њему су траг оставила два вероватно највећа поштоваоца лика и дела Серђа Тарквинија на овим просторима. Цртач Рајко Милошевић Гера је нацртао посебну насловну илустрацију за ово издање, а стрип теоретичар и есејиста Зоран Ђукановић је написао обиман поговор у којем се осврће на живот и дело овог уметника.
Сенке смрти су живи симбол колико је свет стрипа живописан и пун изненађења. Непознати цртежи уметника за којег се мислило да је потпуно изучен, креативни процес великог италијанског сценаристе представљен у целости, који открива и његову духовиту и интимнију страну, све су то примери који подсећају да у заборављеним фијокама издавачких кућа постоји још много тога што вреди открити.
Извор: Време
