Пише: Ђорђе Бајић
Нека игре (поново) почну! Ридли Скот је неуморан, без обзира на то што 30. новембра пуни 87 година. Док су његови исписници већином мртви или пензионисани, Скот нема намеру да посустане: само у последње четири године режирао је четири високобуџетна остварења (Последњи двобој, Гучијеви, Наполеон и Гладијатор II – о овом потоњем биће речи у осврту коју управо читате), а у плану је још филмова и серија које ће продуцирати и/или режирати. Скот већ дуже снима захтевне продукције које, у збиру, обично немају много тога свежег и узбудљивог да понуде. Његов најновији филм, фришко пристигао у наше и светске биоскопе, Гладијатор II, свакако је бољи од претходна два, тешко гледљивих Гучијевих и Наполеона, али видно заостаје за Скотовим радовима из “златног периода” као што су Осми путник, Истребљивач, Телма и Луиз и Пад црног јастреба. Уосталом, најбољи Скотови филмови настали су пре двадесет, тридесет, четрдесет година, и иако је и у новије време било његових режија вредних помена (Круг лажи, Марсовац), много више има крупних промашаја (Добра година, Робин Худ, Саветник, Цена живота, Егзодус: Богови и краљеви).
Скот је својевремено снимио два преднаставка Осмог путника (Прометеј и Ковенант), тако да је Гладијатор II заправо први “прави” наставак који је режирао. Изворни Гладијатор из 2000. године био је заокружен филм коме наставак није био потребан, и сви који су га погледали то знају. Али, како то већ обично бива, холивудски продуценти су одлучили да подгреју “стару мусаку” и уложили више од 200 милиона долара у овај епик од два и по сата. Да ли ће им се уложено вратити? Могуће, пошто филмова као што је овај мањка у понуди. У продукционом погледу, Гладијатор II јесте веома раскошан филм, снимљен баш за велико платно, спектакл који нуди пет-шест сјајно кореографисаних сцена борби у арени и ван ње, укључујући део у којем се гладијатори у Колосеуму боре против ајкула (да, добро сте прочитали – ајкуле-гладијаторке су део овог филма). Иако су поједини компјутерски ефекти могли и морали бити бољи (CGI мајмуни су, на пример, веома неуверљиви), у целини гледано, Скот заиста испоручује спектакл и разлог да се плати све скупља биоскопска улазница. Углавном прилично будаласт спектакл, али ипак спектакл.
Иако у биоскопе стиже 24 године након претходника, радња новог филма се одвија 16 година након догађаја описаних у првом Гладијатору. Главни јунак новог филма је Луције (глуми га лепоноги Пол Мескал, до сада познат по запаженим улогама у хваљеним инди остварењима као што су Сви ми странци и После Сунца, баш као и у серији Нормални људи). Град у којем је Луције пронашао мир и срећу покорио је, по наређењу римских императора Гете (Џозеф Квин) и Каракеле (Фред Хечингер), генерал Акације (Педро Паскал), па је Луције, након херојске смрти своје супруге Аришат (Јувал Гонен), заробљен и одведен у Рим. Луција откупљује богати Макринус (Дензел Вошингтон), који има властите дијаболичне планове. А ту је – то никако не смемо да заборавимо – и лепа Лусила, коју као и у првом делу тумачи данска глумица Кони Нилсен, а која је сада удата за генерала Акација и жели да заједно са њим свргне тиране са власти (једног од завереника глуми ветеран Дерек Џејкоби, који је тумачио епизоду и у првом филму).
Од првог до последњег кадра јасно је да је Гладијатор II филм који у креативном погледу нема разлога да постоји, те да је снимљен само из једног разлога: да би се уновчила стара слава. Наравно, није ово ни први ни последњи пут да се то догађа, наставци су уобичајена холивудска пракса, с тим што треба имати у виду да је посебно незгодно радити наставак после паузе од готово четврт века, па још без два ударна лика (Расел Кроу као Максимус, Хоакин Финикс као Комод). Али, када је већ одлучено да се наставак сними, могло је то и мало елегантније да се уради – посебно када је реч о сценарију који потписује Дејвид Скарпа, са којим је Скот већ сарађивао на Цени живота и Наполеону.
Сцене гладијаторских обрачуна јесу спектакуларне (мада не онолико убедљиве као у првом делу), али је прича која их повезује натегнута, у домену већ виђеног и очекиваног. Гладијатор II има наративну структуру теленовеле, све са мотивом “изгубљеног/пронађеног детета/наследника” као једног од ударних адута. Споне са првим филмом више спутавају наставак него што му иду у корист. Све је постављено тако да подсећа на први филм, са новим ликовима постављеним тако да у сећање призивају старе јунаке (Вошингтон замењује Оливера Рида, Квин и Хечингер су ту уместо Финикса итд). Што се глуме тиче, ветеран Дензел Вошингтон и све траженији Педро Паскал су одлични, таман како треба, док је Кони Нилсен добила довољно простора да својој Лусили подари вишеслојност и задовољавајуће заокружење. Пол Мескал није Расел Кроу, нема ту силину и робусност, и у овом конкретном случају свако поређење иде у штету млађег. Мескал није лош, труди се мученик, с тим што веома брзо постане јасно да му поверена улога не лежи. Остали глумци су функционални, нико се није посебно обрукао, мада су епизодне улоге написане типски и ту не може бог зна шта да се уради.
Е, сад… Има у причи о Гладијатору II нешто друго занимљиво. Декаденција старог Рима и његових тирана делује доста познато/препознатљиво у контексту актуелне политичке ситуације, како у свету, тако и код нас. Власт која је изгубила контакт са народом и једино што жели јесте да згрће и згрће и згрће, без обзира на то што већ живи у изобиљу, осуђена је на пропаст. Сваки наредни потез властодржаца је бахатији, луђи и обеснији, све док коначно не пређу црту и изазову рат који ће све скупо коштати. Зато ми је, морам то признати, завршница Гладијатора II била прилично катарзична, иако то суштински није због филма већ због контекста. Скот је, наравно, вољан да режира и трећи део, што је “претња” коју ће свакако спровести у дело ако се Гладијатор II добро покаже на благајнама. Филм је прошлог викенда почео да се приказује у Србији и већ га је погледало око 27000 посетилаца биоскопа, што сигнализира да имамо хит.
Извор: Време
