Пише: Никита Сјундјуков
Превод: Желидраг Никчевић
Чувени парни портрет уметника Нестерова приказује нам два најистакнутија руска филозофа – оца Павла Флоренског и Сергеја Николајевича Булгакова. У првом плану је учитељ, поред њега је ученик, а учитељ је 10 година млађи од свог ученика. Под утицајем Флоренског, Булгаков ће се окренути свештенству и годину дана након што је портрет насликан, постаће отац Сергије, одбациће све (или скоро све) своје политичке амбиције и одбиће илузорну могућност „секуларног“ богословља, прелазећи на богословље црквено.
Али овде, на портрету, Булгаков представља световни принцип наше мисли. Његове обрве су намрштене, поглед је претећи усмерен у даљину. Булгаков тражи преображај стварности, њено економско, друштвено, политичко преуређење на чврстим принципима хришћанског морала. Он је сав у црном, као тамни облак – иако би, чини се, црна боја више одговарала свештенику Флоренском. Али Флоренски је, напротив, обучен у белу мантију, као лагани облак, који се прелива плавим, ружичастим, љубичастим нијансама, нијансама вечерњег летњег неба. Његов поглед је смирено спуштен, лице му приказује највиши степен кротости. Флоренски је црквени принцип наше мисли, принцип спокоја, вечне непокретности, духовне концентрације.
Ова два принципа руске филозофије симболично означавам као јосифизам и аскетизам, подсећајући на чувени идеолошки спор из 16. века. Јосифизам је идеја енергичне друштвене активности која ће човека довести до стварне изградње Царства Божијег овде на земљи, у Цркви која је нарасла до граница универзума. Аскетизам је идеја тихе молитве, духовне будности, проповедања да Царство Божије не треба тражити, а још мање градити, јер је оно већ увек овде, у нашим срцима.
На мом јучерашњем предавању о софиолошкој естетици, један слушалац је дао занимљиву опаску. Булгаков, прошавши тежак пут духовног препорода, у 47. години узима свештенички чин, али после још 4 године приморан је да напусти своју домовину. Задатку служења којем је ишао целог живота био је призван самим небом. Флоренски наставља да живи у Совјетској Русији, ради у области науке и образовања, залаже се за очување бар остатака некадашње културе – избор за који ће платити животом 1937. године.
Објављена књига „Достојевски у филмовима Живојина Павловића“ Владимира Коларића
Зашто отац Павел није отишао са својим учеником Булгаковом, пратећи га, пратећи цео крем руске емиграције?
Одговор можемо сазнати, између осталог, посматрајући Нестеровљево платно. Савременик Флоренског Берђајев волео је да говори о посебној врсти времена, „времену егзистенцијалном“. То је време где тренутак садржи вечност, време љубави, време мистике, време естетског задовољства, созерцања великих уметничких дела. „Стани, тренутку“ – управо за егзистенцијалним временом је чезнуо Фауст, погрешно верујући да се оно може зауставити спољашњим средствима. Флоренски у „Стубу и тврђави истине“ ову врсту времена назива „Царством Божијим“:
„Све око мене ми се чинило дивним: дрвеће, трава, птице, земља, ваздух, светлост, све као да ми је говорило да постоји за човека, да сведочи о Божјој љубави према човеку, и све се моли, све пева славу Божју. И разумео сам из овога оно што се у Добротољубљу назива `ведением словес твари`, и видео сам начин на који се може разговарати са Божјим творевинама. Такође сам искуством научио шта значи рај и како се Царство Божије отвара у нашим срцима.“
Егзистенцијално време, време чуда, тихе молитве и блаженог размишљања, јесте управо тај духовни идеал аскета, који су они пронашли у својим од света удаљеним ћелијама. То је Царство Божије, Царство Небеско, Град Китеж, за којим су жудели руски револуционари и руски утописти, који Булгаков из 1917. године тражи забринутим погледом, не знајући да је оно што он тражи већ отворено у срцу његовог пријатеља, друга, учитеља, о чему сведочи кротки, смирени поглед Флоренског, поглед који не тражи своје, већ све покрива, свему верује, свему се нада и све трпи. Мир достигнут у овом погледу је непоколебљив и стога је омогућио Флоренском да сачува себе, тиху светлост духовне ватре, чак и у годинама најстрашнијих промена.
Извор: Искра
