Главни етички императив који проистиче из свераздируће катастрофе Другог светског рата гласи – никада више.
Пише: Александар Ђокић
Немачки послератни филозоф Теодор Адорно 1966. године пише: „Немогућност понављања Аушвица треба да буде главни захтев сваког образовања“ (Die Forderung, daß Auschwitz nicht noch einmal sei, ist die allererste an Erziehung). Не само Холокауст, не само геноцид над словенским нацијама, већ тотални рат читавог континента не сме бити поновљен никада више. Отићи од рата као таквог представља утопију, али не дозволити појаву империјалних амбиција великих сила које неминовно воде ка уништењу света мора бити једини захтев пред сваком цивилизованом државом.
Међутим, човечанство се изнова сусреће са дилемом никада или више, за страну више радиле су и Сједињене Америчке Државе и за то ће њени лидери, нарочито Бил Клинтон и Џорџ Буш Млађи, морати да одговарају макар пред судом историје. За страну више радили су сви они који су маштали о раширењу граница у контексту повећања своје моћи, сви они који су гајили максималистичке идеје и одрицали својим суседима право на постојање, сви они који су живели за велики реванш, чекали да све нанесене им увреде наплате људском крвљу. Упркос томе што је морално и разумно по сваку цену избегавати склизавање у велики рат, поборници стране више су били многобројнији. Отуда се човечанство налази пред амбисом 1939. године још једанпут.
Сам дан победе над немачким нацизмом постао је предмет трговине. Једини правилан и моралан одговор на питање ко је победио Хитлера јесте – антихитлеровска коалиција, међу којима је Совјетски Савез поднео највеће жртве. СССР, Сједињене Америчке Државе и Велика Британија, као три највеће силе те коалиције, заједничким су снагама победиле Хитлерову Немачку. Једни без других нису могли и добро је да нису били једни без других. Не треба мислити да је Адолф Хитлер био клинички луд. Он је имао своје идеје, свој поглед на свет, али је правио сасвим рационалне прорачуне при доношењу одлука. Он је прошао некажњено кад је анектирао Аустрију, Запад је наставио да тргује са њим, он је прошао некажњено када је анектирао Судетску област, после чега је Чехословачка престала да постоји, Запад је желео да верује да ће се ту зауставити. Адолф Хитлер је сасвим природно поверовао да је он силан, а Запад место декадентних слабића, бацио је око на пољски Гдањск (Данциг). Овог пута су му западне силе јасно ставиле до знања да ће прелазак пољске границе значити рат. Пре Данцига, Хитлер је био тежак партнер, после Данцига Хитлер је био непријатељ Запада.
Западни лидери су направили грешку коју често понављају када се сударају са већим изазивачима – воде преговоре са силеџијама јер желе да избегну рат, пружају силеџији делове туђе територије у нади да ће се силеџија ту зауставити и да ће трговина несметано тећи. Тиме демонстрирају да им је материјални комфор на првом месту и да олако тргују туђом судбином. Са своје стране, силеџија сваки уступак тумачи као слабост Запада и његови апетити расту, он не жели да се заустави, он не може да се заустави. Једном када се силеџија утаборио и располаже војном силом он може бити заустављен само нокаутом, свако одлагање ударца чини га снажнијим и самоуверенијим. Тако је Запад и створио Хитлера – прво, јер није желео да са пораженом Немачком пронађе функционални модел сарадње и друго, јер је потхрањивао његове амбиције демонстрирајући своју слабост тиме што му је давао било какве концесије. Сам Хитлер није био до краја уверен да ће западне силе заиста испунити своје претње уколико он нападне Пољску, то потврђује и разочарана реакција Гебелса у Хитлеровом кабинету када је стигла вест да се у рат укључила Велика Британија, то показује и инсценирање пољског напада на немачки погранични пункт у Глајвицу, чиме је Хитлер покушао да оправда инвазију на Пољску. Немачки министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп обавестио је француског амбасадора да је пољска армија прешла немачку границу на три места, да је Пољска спремила план за напад на Немачку и да Немачка поступа у самоодбрани. Херман Геринг је истовремено обавестио утицајног шведског бизнисмена Биргера Далеруса да је Пољска извршила напад на Немачку и замолио га да посредује пред западним дипломатама како би већи рат био избегнут. Црвена линија је била пређена, западне силе које су му колико јуче предале Судете и Аустрију, састајале се с њим, трговале с њим, учестовале на његовој Олимпијади и чији су лидери позирали на срдачним фотографијама с њим, одједанпут су прекинуле све везе.
Британија ће објавити рат Хитлеру 3. септембра и тиме запечатити његову судбину (мада ће проћи неколико година да и немачка јавност схвати да је њихова држава поражена не у мају 1945, већ у септембру 1939), а два дана раније Хитлер ће јавно и последњи пут покушати да представи своју тачку гледишта Западу у свом званичном говору после почетка инвазије на Пољску: „Месецима смо патили од проблема који је направио Версајски диктат, тај проблем је у тој мери ескалирао да је постао несносан за нас. Данциг је био и јесте немачки. Коридор (до Источне Пруске) је био и јесте немачки. Данциг је одвојен од нас, Коридор је анектирала Пољска. Као и на свим другим немачким територијама на Истоку, све немачке мањине које су тамо живеле дискриминисане су на веома забрињавајућ начин. Више од милион људи немачке крви (са поменутих територија) било је приморано да у периоду 1919-1920 напусти своја огњишта. Као и увек, покушао сам да издејствујем мирно решење за ревизију ове несносне позиције. Лаж је када спољни свет тврди да смо ми покушали да дођемо до измена служећи се само уценама. По сопственој иницијативи покушао сам не једном, већ неколико пута са предлозима ревизије овог несносног положаја. Сви ови предлози, као што знате, били су одбачени – предлози о ограничењу наоружања, па чак, ако је то неопходно, и разоружања, предлози за ограничење моћи да се води рат, предлози за елиминацију одређених метода савременог ратовања. Покушао сам да путем мирне дискусије решим проблем Данцига. Било је јасно да тај проблем мора бити решен. Ми добро разумемо да временски оквир за решење проблема није био битан за Западне силе. Али ми не можемо бити равнодушни пред онима (Немцима у Данцигу и Коридору) који највише пате. Пољска је усмерила своје нападе против Слободног Града Данцига. Штавише, Пољска није била спремна да реши проблем Коридора на разуман начин, који би био прихватљив за обе стране, а такође није намеравала да се држи својих обећања у опхођењу према националним мањинама. Обавестио сам пољског амбасадора пре три недеље да Немачка неће моћи да остане по страни ако Пољска настави да шаље ултиматуме Данцигу и да му намеће незаконите царинске мере са намером да униште његову трговину. Несумњиво сам му ставио до знања да се грдно варају они који пореде данашњу Немачку са слабом Немачком из прошлости. Пољаци су покушали да оправдају репресију немачке мањине тврдњама да су они (припадници немачке мањине) учестовали у провокацијама. У каквим су провокацијама могли да учествују жене и деца, који су малтретирани, а у неким случајевима и убијани. Једну ствар знам сигурно – ниједна велика сила која држи до части не може пасивно да посматра такве догађаје. Направио сам последњи покушај молећи британску владу да посредује у преговорима са Пољском. Они су предложили да Немачка и Пољска ступе у директан контакт и започну преговоре. Пристао сам и на овај услов и разрадио основу за преговоре. Два цела дана сам чекао да Пољаци пошаљу преговарача. Синоћ су нас уместо тога обавестили кроз свог амбасадора да они још увек размишљају да ли су и у којој мери спремни да се сагласе са британским предлогом за преговоре. Ако би немачка влада и њен вођа могли и даље да трпе овакав третман, онда Немачка заслужује да нестане са (светске) политичке сцене. Моја љубав према миру и моје стрпљење погрешно су протумачени као слабост и кукавичлук. Стога сам решио да изађем из преговора са пољском владом, о чему сам обавестио и британску владу. Ови предлози за посредовање су пропали због тога што је Пољска у међувремену објавила мобилизацију и наставила да чини страхоте. У једној од претходних ноћи забележен је 21 погранични инцидент, од којих је 14 било веома озбиљно. Зато сам чврсто одлучио да говорим са Пољском оним језиком којим Пољска месецима говори са нама. Када државници са Запада изјављују да то нарушава њихове интересе, мени такве изјаве доносе само жалост. Свечано сам их (западне званичнике) уверио да ми не тражимо ништа од тих Западних држава и да никада нећемо ништа ни тражити. Објавио сам да је граница између Француске и Немачке коначна. Предлагао сам изнова и изнова пријатељство, и ако је то потребно, најближу сарадњу са Британијом, али није довољно да једна страна (Немачка) то нуди. Докле год друга страна (Француска и Британија) не наруше своју неутралност ми ћемо са своје стране учинити све да је поштујемо. Одлучан сам да решим: 1) питање Данцига; 2) питање Коридора; 3) да се постарам да дође до промене односа између Немачке и Пољске, који ће омогућити миран суживот (наше две државе). За ове циљеве сам спреман да се борим све док тренутна пољска влада или нека будућа не буде спремна да их испуни. Решен сам да са немачке границе елиминишем елемент несигурности, непрекидну атмосферу која наликује грађанском рату. Побринућу се да и на Истоку, на тој граници, влада исти онакав мир какав је и на осталим нашим границама. Како би ови циљеви могли да буду испуњени наредио сам да буду предузете неопходне мере које тим циљевима не противрече, већ сам наложио да рат не сме бити вођен против жена и деце. Наредио сам својој авијацији да се ограничи на војне циљеве. Ове ноћи војници регуларне пољске армије отворили су ватру на нашу територију. Почевши од 5.45 часова изјутра, почели смо да узвраћамо ватру и од сада ћемо на њихове бомбе одговарати нашим. Наставићу ову борбу док безбедност државе не буде достигнута.“
Енглеска пословица – пут у пакао поплочан је добрим намерама, или Вергилијев стих из Енејиде – facilis descensus Averno (лак је силазак у Ад) јасно упућују на чињеницу да нико себе самог не посматра као зликовца. Зло се прикрива оправдањима, идеолошким уверењима, сваки човек, па и Хитлер, пажљиво скрива сопствено зло од свог погледа. Зато наравоученије Другог светског рата и гласи – никада више. Не сме никоме у главу доћи мисао о великом рату, о освајачком рату, о проширењу граница науштрб суседа. Отуда и потреба за борбом са ауторитарним и тоталитарним режимима, јер они по дефиницији морају ступити у агресивни рат (ако им ништа не значе животи сопствених грађана које репресирају, зашто би им нешто значили животи грађана суседне државе). Оправдање за зло, за рат, увек може бити нађено, управо зато сам правац размишљања ка рату мора бити осуђен као неприхватљив. Демократске државе које не ратују међусобно, и то је дефиниција још од Канта, имају знатно већу моралну одговорност од ауторитарних или тоталитарних. Демократске државе морају да се одрекну војних интервенција у недемократским државама, јер тиме поступају лицемерно и хране диктаторске војне машинерије којима је онда лако прстом да упру у демократски свет и да устврде да се он ни по чему не разликује од њиховог („они су подједнако лоши као и ми/ако могу они можемо и ми“). Хитлер се рађа из немачког империјализма и милитаризма, али су бабице при његовом рођењу западне демократије које у складу са сопственим материјалним интересима понижавају друге државе. Према томе, свако друштво треба да гуши свој империјализам и милитаризам, али најбогатије западне државе морају да шире своје благостање на та друштва. Држећи незападна друштва у неравноправном положају, западне силе саме узгајају ное и нове Хитлере, а човечанство не може да преживи још један светски рат.
