Напокон су завршени преговори и постигнут договор Владе и „Синдиката просвјете“ око плата просвјетних радника
Радомир Божовић, представник „Синдиката просвјете“, је послије свега изјавио сљедеће: „Мањина директора се брутално окомила на нас. Први ће они стати у ред да приме обећање.
Било је штрајкбрејкера међу нама колико хоћете. Кад смо ризиковали да останемо без посла, они су фино сједјели и ћаскали уз кафицу.
Нажалост, морамо да идемо даље. Нисмо изашли као побједници, а ни као губитници. Показали смо да за ову браншу предстоји свијетла будућност“, успут додајући да је „мисија Синдиката просвјете да образовни систем буде бољи“.
Изјава: „мисија Синдиката просвјете је да образовни систем буде бољи“, је очити „лапсус“ Божовића јер у њиховим захтијевима тога није било
Да је било, јавност би то поздравила. Али, није! Ријеч је била само о платама а не и о побољшању резултата рада просвјетног система и његовој реформи.
Да је тема била проширена у том смислу, повећање плата стављено у тај контекст и било разумијевање да је Влада тек стартовала с радом: све би било другачије.
Говорити негативно о директорима школа који су били против штрајка, називати просвјетне раднике који нису учествовали у тој фарси „штрајбрекерима“, је дио изјаве Божовића који је био испод сваког цивилизацијског нивоа.
Божовић је очито умислио да је „господ Бог“, те да супротно мишљење и право на супротан став од његовог нема право на постојање.
Дакле, ради се о очитој искључивости!
И одмах да интервенишемо, Божовић је својим фанатизмом, једностраношћу и ултиматумима: окренуо 90 одсто јавности Црне Горе против Синдиката просвете.
Самим тим, огромни дио грађана је био на страни директора школа и професора који су одбили штрајк.
Опет, став Божовића: „Било је штрајкбрејкера међу нама колико хоћете. Кад смо ризиковали да останемо без посла, они су фино сједјели и ћаскали уз кафицу“, представља допринос тој илузији величине коју има, али и сугубе заборавности.
Наиме, 2006. године, 27 професора који су стали у одбрану српског језика је добило отказе а да Синдикат просвјете уопште није реаговао већ су негдје, изгледа: „фино сједјели уз кафицу и ћаскали“. Или нису?
Уосталом, за сво вријеме владавине Ђукановића руководиоци Синдиката просвјете се „живи нису чули“, нити им је падало на памет да постављају било какве, а не неке „оштре захтијеве“ око повећања плата просвјетарима.
Управо зато су грађани бурно реаговали на осионост Радомира Божовића и оштро критиковали Синдикат просвјете на социјалним мрежама.
Већина грађана је оцијенила да је устанак Синдиката просвјете био политичка акција ДПС-а и ГП УРА, у којој је Божовић био њихов пион.
Влада је у складу са тренутним могућностима дала просвјетним радницима више него што је политизирана Божовићева група тражила у врло неповољном економском, али и политичком моменту државе: када је Влада била тек формирана.
Влада није имала мирних стотину дана за консолидацију, што је правило пристојног политичког понашања, већ је први удар имала у вези Пописа становништва, а потом је добила режирану побуну синдиката којој је ударна песница био Синдикат просвјете.
У коначници, сви просвјетни радници су добили повећање плата што је добро, јер је у складу с планираним, перспективним економском очекивањима то могуће.
Ко је поражен у овом случају?
То је ДПС који је дао подршку Синдикату просвјете, што је апсурд јер знамо да режим Ђукановића није дозволио да тај синдикат у току двије деценије уопште постоји.
Пораженим се може осијећати и ГП УРА, јер је скупа с прокаженим ДПС-ом режирала ову неспретну представу која се елегантно, без неких већих потреса и штете по друштво ипак успјешно завршила.
Војин Грубач